Platon i demokratski koreni tiranskog čoveka

Platonu se često zamera da je njegova percepcija prirode demokratije u tolikoj meri obeležena predrasudama i filozofskim pristupom da je njegovo tumačenje istorijskih činjenica i političke realnosti previše slobodno. Iako ovakve zamerke nisu sasvim bez osnova, cilj ove monografije jeste da dokaže da je Platon prilikom koncipiranja svoje teorije o nastanku tiranskog čoveka ipak posedovao dubok uvid u razvoj atinske demokratske ideologije i da je to na njegovu kritiku demokratije uticalo daleko više nego što se pretpostavlja. U središtu pažnje ove studije nalaze se dva Platonova dijaloga (Gorgija i Država) i njihova interakcija sa drugim misliocima toga razdoblja (Tukidid, Herodot, Aristofan, Euripid, Ksenofont, sofisti). Ta analiza treba da pokaže da se Platon oslanjao na svoje poznavanje demokratske političke misli i prakse ne samo u svojoj osudi demokratije već i u formulisanju sopstvene političke teorije.