Pisma iz praga

Prag, u množiniEpistolarna književnost, tako brižno negovana i u evropskom, i u srpskom osamnaestom i devetnaestom veku, kanda se, u zenitu modernizma, činila odveć patetičnom, odveć uznesenom, bezmalo nalik na stranice požutelih, onih najdražih udžbenika iz prirodopisa. Jedini je, prema našim saznanjima, Dušan Matić u sedamdesetim godinama pokušao da, obnavljajući ovu već legendarnu formu izravnog obraćanja drugom, obnovi epistolu. Osobito je i u tom smislu značajna njegova knjiga Prošlost dugo traje (1977) koja se, raskošno orkestrirajući epistolarnu formu, potpuno odvojila od dekorativnog značenja nekada jedinog našeg komuniciranja sa svetom, tragajući i ovde, u najboljoj tradiciji našeg nadrealizma, za saradnjom samom, dakle za izgradnjom u prisustvu, u bliskom čak saučesništvu s onim drugim.Kao da se načas naslutio odjek slavnog Dositejevog obraćanja: Dragi Haralampije…Dakako, u našem tadašnjem pomodnom ukusu ni to nije prošlo bez incidenta. Komentarisano je, čak veoma žustro (S. Selenić), kako Matić ostvaruje svoju privatnost usred javnih medija, itd. Matić, dakako, nije mario za to, premda u nekim svojim dnevničkim zapisima, objavljenim i u knjizi Martovske ide, tek što nisu (1994, dakle posthumno) ima polemičkih referenci i na te odjeke.Kako bilo da bilo, epistola se reprezentativno obnavlja i njen vitalni i tako uzbudljivo spiralni tok, koji mnogo šta podrazumeva i mnogo čemu se raduje, ponekad isto setno saučestvuje, odjednom ima smisao pronalaska, otprilike u onakvim razmerama u kakvim je fenomen sotije imao za mnogobrojne knjige Andre Žida.Još samo jedna, recimo, prethodna napomena.Obično se, kao u slučaju Isidore Sekulić, prerano zaključivalo i o njenoj prepisci na osnovu ipak odveć fragmentarnih materijala. Tako se tvrdilo kako je ona najvećma pisala u domaji, u Vojvodini. Svakako, tvrdnja nije tačna. Onde se – kao i mnogo šta drugo, zbog manjih razaranja, zbog negovane tradicije čuvanja dokumenata na ovom našem tako često nesigurnom tlu, gde je, često plavljen, i grad Novi Sad, na primer, dokazivan svojim statusom čuvanim na vodi, u čamcu, pod stražom – sve ljubomorno pamtilo, podaci su stasali do samotnih spomenika, a genealogije se gusto tiskale u našim starim spomenicama.Biserka Rajčić, pisac tanane opservacije i nadahnutih zaključaka, prevodilac prvoga reda, putnik i salutnik, a uz sve to i veliki usamljenik i čitač, napisala je svoja Pisma iz Praga i kao obraćanje onom drugom kome mi svakako nismo potrebni, ali je on nama neophodan (da parafraziramo još jednom nezaobilaznog Matića) kao i velike putopisne etide svima koji, još u znaku velikog zaveta njenog i našeg prijatelja Petra Vujičića, mogu da se prepoznaju, da vole, da čitaju.Taj drugi, u neobičnom pasijansu toliko prirodnom i primerenom Biserki Rajčić, ili je onaj koji je bezmalo bio komplementaran samoj zamisli autora, saputnik ili putovođa, ili je, pak, ostajao skrajnut u našem nesrećnom selu, u diskontinuitetu koji je tako korozivan i posledičan, u očekivanju tog praškog počasnog, a u biti tako jednostavno poštanskog žiga. Otuda su ta pisma, u paradigmi nesvakidašnje oblikovanoj, ostajala najpre u svojini, da tako pomalo sebično kažem, Stanislave Sikorove, Irene Venigove, Ivane Milankove, Vladimira Pištala, Mirjane Živković, Milade Nedvjedove, Galine Vanjekove, uspomeni Jana Patočke…i Draška Ređepa, dodajem nimalo skromno, dobro to znam.U napomenama o Pismima iz Praga, tom svom malom romanu, dakako u pismima, Biserka Rajčić beleži i ovo i ovoliko: „Već desetak godina nosim se mišlju da pišem o tri slovenska grada koja su se nalazila u sastavu Austrougarske: o Pragu, Krakovu i Lavovu, o češkoj i poljskoj književnosti formiranoj u kontekstu srednjoevropske. Nameravala sam najpre da pišem o Krakovu, a tek posle o Lavovu i Pragu. Slučajem prilika, zahvaljujući stipendijama koje sam 1992. i 1993. godine dobila od češkog PEN kluba za Prag, započela sam svoje pisanje odatle. Započela sam ga u vidu pisama koja će se čitati, jer je osnovni motiv mog pisanja biti čitan. Poštujem naučni pristup tematici kojom se bavim, ali je on u biti meni stran. Naravno, poštujem činjenice i volim komparativni metod. Otkad se bavim prevođenjem i pisanjem, primenjujem ga, pogotovo zbog toga što se bavim skoro svim slovenskim književnostima…”Tako se taj mali roman jedne od tajanstvenih evropskih duhovnih tačaka, taj njen Adolf, a možda baš i Verter, ispoljio na stranicama velike posvećenosti kao difuzna rasveta koja dolazi, kao na El Grekovoj slici Toleda, odozdo, niotkuda i sasvim, sasvim izdaleka.Elijas Kaneti, autor za koga Biserka Rajčić dobro zna koliko ga uvažavam, isto iz jednog dovršenog, dakle neuništivo stamenog središta kao što je Prag, iz Ruščuka (Ruse), zabeležio je i sledeće: „Istinski otmen lekar koji za svakog svog pacijenta izmišlja novo oboljenje.”Sve više se nad stranicama ove zamamne knjige uveravam kako je autor pronašao mnogobrojne ekrane nepoznatih otkrovenja upravo u trenucima kada se, nenadano, kao kod Rilkea, otvaraju stranice knjige, i pred čitaocem nailazi zagonetno njegovo pitanje, izazov njegove misije.No, napomena svakako obavezuje. Valjalo bi i Biserku Rajčić čitati po Biserki. To će reći u paradoksima novih značenja, u kolažu neočekivanih i samo katkad slutnjivih izotopa vernosti, u totalu i detalju istovremeno, u istoriji i u mitu, u geografiji i u metafizici svakako.Najpre je, za mene bar, senzacionalno bilo pročitati rečenice o Janu Zrzavom, dakle o slikaru koga je, tokom svog studentskog boravka u Pragu kod Vlaha Bukovca, Milan Konjović preferirao u odnosu na Miloša Boriju i za koga je, i Miroslavu Josiću Višnjiću i meni, rekao kako mu je baš Zrzavi bio „prvi pravi profesor koji je meni pokazao čudnovati slikarski put, uputio me u jezik likovni i naučio kako da, kopirajući Leonarda, studiram i osvajam slikarsku materiju”.Zatim, baš u vezi s Čapekovim Pragom, o kome je Biserka Rajčić raspredala uzbudljivo i hipersenzibilno, javila se iznenada uspomena na lektiru izuzetne Čapekove knjige (1939) koju je uredio Krešimir Georgijević koji je stigao, da tako kažem, da bude i moj profesor hrvatske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i čije korice je grafički rešio niko drugi do Pjer Križanić. I u tom ovalu u kome su tako blisko susedovala imena Masarika, Šalde i Čapeka, odjeknula je, veoma konsekventno, pesma Žarka Vasiljevića, Pesma za mog pokojnog oca i za mrtvog znanca Karela Čapeka. Pesma se nalazi na čelu knjige i pisana je, kako je to već Žarko i uobičajio, na mramornom kafanskom stolu i čitava je posvećena tihom pokojniku na Višehradu:Veruj mi, druže pesniče, nije sramota ako napišem pesmuiz krvi i duše mramoraili ako te crte tvojih dlanova svežu za Ekvator,uza te je uvek, umesto anđela čuvara iz veronauke, neko od pokojnika,neko ko zna da je tajfun nad Jokohamom urezan u tvoje dlanove,i da je crta Ekvatora užlebila boru u tvoje čelo,uza te je uvek, umesto anđela čuvara iz veronauke, neko od pokojnika,možda tvoj otac sa svojom ozbiljnom ljubavi,ili sa svojom dušom tihi znanac sa Višegrada.Svet se zatekao u trenutku Čapekove smrti u onom beznadežnom hijatusu koji ne pokazuje svetlost potonju, uostalom ni svetlost subotnju niotkuda. Tako se, isto, čini da je Biserka Rajčić svoje pragove i svoj jedinstveni Prag svih vremena pronalazila upravo u njegovim, odnosno njihovim poslednjim autentičnim trenucima ili je onde, na severu, i vreme drugačije omeđeno nego u nas?Obično se govori, a još više dokazuje, kako jedino još putopisci mogu da sagledaju ukupnost grada, domete pejzaža, ostvarenost samu. Već rečeni Konjović je često govorio kako se najteže pamte lica žena koja su bila u njegovoj intimi i fasade kuća pored kojih je, često, prolazio svaki dan. Biserka Rajčić u svojoj putopisnoj sintaksi mari za prolaznički doživljaj, ali se, u biti, u njemu mnogo šta krije. Nekolikim različitim jezicima, da tako kažem, ona je i opisivala i dopisivala i dozivala Prag, onaj Prag Čapeka, Kafke, nadrealista, alhemičara, snova…i magične vertikale Patočke.U prvu ali i potonju šetnju Pragom valja krenuti s ovim malim romanom Biserke Rajčić u ruci. Toliko neizvesnosti, toliko žara, toliko mnogobrojnih istina, toliko slutnji i toliko tmine jedva bi se moglo pronaći još u jednoj našoj putopisnoj knjizi ovoga stoleća koje, i nad zlatnim Pragom, zamire beznadežno i neutilitarno.Novi Sad, mart 1997.Draško Ređep