Pisma iz crvene pustinje

Dok smo išli kroz Crvenu pustinju, na ivici puta stajali suslužbenici, ne nekakvi proroci.Govorili su: držite međusobno rastojanje. Udaljite sejedni od drugih. Ne idite svojim putem, iskopajte rupu izavucite se unutra. Verovali smo im: razum je cvetu močvarama. Nebo, od prašine. Sunce, svetska banka.Nebeski svod, smetlište za zvezde.U Crvenoj pustinji postoje stajališta i brzi vozovihrle do tačke bez povratka. Smrt jepraktična. Kad neko umre, dospe u novinskenaslove. Šuplji muškarci naređuju životuda stane. Sve su boje iste. Vera je crna.Svaka nada je još crnja. Kad neko govori o ljubavi,smeste ga u praznu sobu. Mi smo to, tiljubavnici u osećajnim pustinjama.