Pevanje i mišljenje Branka miljkovića

Različiti oblici Miljkovićeve filozofske misaonosti: mudrost, dubina, dionisko i apolonsko, gnomsko, arhetipsko i dijalektičko mišljenje, usmereni su prema jednoj pesnikovoj vrhovnoj inspira­ciji – ontologiji, kao fundamentalnoj filozofskoj nauci. Naime, u osnovnim žanrovima Miljkovićevog stvaralaštva (poezija, eseji, kritike) nominalno je prisutno više osnovnih ontoloških pojmova nego u poeziji drugih savremenih srpskih pesnika. Tim pojmovi­ma, na čelu sa Bićem i ne-bićem, prema „novoj ontologiji”, treba do­dati pojedine regije ili slojeve Bića: kosmos, priroda , biljni svet, društveni život... Zatim, pesnikove nove termine, koji su pod­vrgnuti ontologizaciji, kao postupku uopštavanja. Navedeni poj­movi nemaju samo filozofsku autonomiju, već su organski sjedinjeni sa Miljkovićevom pesničkom „praksom”, tako da se, u ovom slučaju, nesumnjivo može govoriti o istovremenom „pevanju mišljenja i mišljenju pevanja” (M. De Unamuno). Zato se u ispitivanju Miljkovićeve ontološke inspiracije mora poći od njegove poetike, tačnije od definicije te poetike, a takvu definiciju dao je pesnik, i to u svojim izrazito melodijskim stihovima iz poeme „Ariljski anđeo”: „Sve je nestvarno dok traje i diše;/Stvaran je cvet čija odsutnost miriše/I cveta, a cveta već odavno nema:/Bespućem do nade pesmu mi priprema”. Ovim stihovima priključuje se trostihovna celina iz iste poeme: „Ružo pomerena najslađi moj jade/O kako divno traješ izmerena/Svojom odsutnošću, odvažno mislena”. Centralni pojam u citiranim Miljkovićevim autopoetičkim stihovima je pojam odsutnosti, koji je istovremeno i centralni pojam njegovog stvaralaštva i koji je u autorovom pristupu originalno, dosledno i svestrano sagledan iz poetičke, estetičke i filozofske perspektive.