Petrovi u gripu i oko njega

Saljnikov piše kao niko drugi u današnje vreme — sveže kao u prvi dan stvaranja sveta. Kao da je specijalno dao sebi zadatak da nigde, ni jedan jedini put ne upotrebi iole izlizanu frazu, Saljnikov u svaku tipsku sintagmu, u najprostiju rečenicu uspeva da ubaci reč koju čitalac ne očekuje. Na svakom koraku on mu pomera tlo pod nogama, slama vestibularni aparat istreniran višegodišnjim čitanjem „normalnih“ knjiga i natera na smeh tamo gde, čini se, nema ničeg smešnog.