Pesme protiv tiranije

„Devetog novembra 1799. godine je Napoleon Bonaparta vojskom rasterao francusku Narodnu skupštinu, oborio Ustav, ukinuo Direktorijum, zaveo Konzulat, a kasnije carstvo, koje se svršava Vaterloom – francuskim Kosovom.Po revolucionarnom kalendaru 9. novembar zove se 18. brimer: pod ovim imenom zabeležen je u istoriji državni udar Napoleona I.Jedan probisvet, po krštenici sinovac Napoleonov, a, kako se obično misli, jedno od kopiladi blaženopočivše kraljice Hortenzije, postade pod firmom Napoleonovom predsednik republike od 1848. godine, i svečano se zakle da će republici biti veran.Kasnije, služeći se imenom slavnog cara i sebičnošću i strahovanjem buržoazije od proletarijata, dakle koristeći se na nitkovski način stvarnim prilikama francuskog društva, taj probisvet uspeo je da izvrši, mučki noću, svoj osamnaesti brimer drugog decembra 1851. godine. Naskoro za tim oborio je Republiku i zacario se kao Napoleon III. Njegova vladavina odlikuje se tiranijom iznutra, zlikovačkim budalaštinama spolja. Da napomenem ovde tri najglavnije takve budalaštine, koje su Francusku skupo stajale: 1. Krimski rat; 2. Pokušaj osnivanja monarhije u Meksiku; 3. Objava rata Nemačkoj. Dakle, vladavina takozvanog Napoleona III počinje zločinom, produžava se tiranijom, korupcijom, krađom, širenjem jezuitizma i zlikovačkim budalaštinama u spoljašnjoj politici, a završava se sedanskom katastrofom, novim Vaterloom.“ – Dragiša Stanojević