Palanka u planini i lutanja

Prozom Anđelije L. Lazarević dominira subjektivni, unutrašnji život junaka, njihovi misaoni i emotivni doživljaji, razmišljanja, kolebanja, dvoumljenja, upravo – lutanja. Junaci teže samoanalizi, pa je, posebno u Lutanjima, karakterističan ispovedni ton. Ono što je, možda, osnovna odlika njene proze je upravo pesimistički doživljaj sveta i čoveka. Ona je želela da prikaže ličnosti koje, svaka na svoj način, nisu srećne, pa Palanka u planini ipak, nema srećan rasplet. Ona se završava slutnjom, izraženom u svojevrsnom „refrenu“ nije dobro.