Otkrivanje unutrašnje zemlje

„U ovoj knjizi, koju čitalac sada drži u rukama, reč je o jednom takvom putovanju, i o povratku. Jedna od svega nekoliko priča – nema ih više od četiri, smatra Borhes – koje pričamo i koje ćemo nastaviti da pričamo sve do kraja vremena. Druga je, pored te priče o povratku, priča o potrazi. (Treća o opsadi grada, četvrta o ljubavi koja je nesrećna. Ovaj redosled je proizvoljan: četvrta može biti i prva.) Kao i preostale tri, priča o potrazi je jednostavna. Jedan čovek, ili nekoliko njih, obavezno u zoru, napuštaju svoj zavičaj kako bi pronašli nešto što je izgubljeno – Zlatno runo, čudesni putir ili jabuke Hesperida. Bez tog podviga, koji podrazumeva odvažnost da napustimo utvrđen i predvidljiv život i ustaljen poredak stvari, povratak, svaki povratak je, razume se, nemoguć.”Razmatrajući pitanja svog i tuđeg, autor koncipira kratke prozne zapise težeći da otkrije zavičaj u sebi. Kategorija mesta je relativna: „Da li su svi ti predeli koje gledam ovih dana zavičaj”? Postojanje se pokazuje jednako nesigurnim, a književni i unutrašnji predeli se prepliću. Veza „između predela, zemnog mesta, s narodima i pojedincima koji u njima žive ili su nekad u njima živeli” postaje od sporedne važnosti. Odgovor leži u ideji da „te moje beleške najviše liče na putopis, a da to u stvari nisu.”Ako cilj beleženja putovanja nije putopis, onda je pisanje samo sebi svrha. Takvo shvatanje dopušta samo autor koji vidi da je “književnost u centru sveta”. Postojanje ne prethodi knjizi, nego je moguće i obrnuto, a isti princip važi za putovanja.