Opatija svetog vartolomeja

Opatija je roman o koži. I to onoj koja se odbaci i zameni novom. Sveti Vartolomej – oderani apostol koji u umetničkim prikazima hoda bos sa sopstvenom kožom prebačenom preko ruke – ovde nije samo ikonografski motiv već kompozicioni princip romana.Miloš, protagonista, neprestano je na putu: od Holandije, Francuske i Italije, preko Grčke, do Srbije i ovčarskog manastira Sretenje. Sa svakim mestom odbacuje po jedan sloj identiteta koji je bio tuđa projekcija njega. Ono što roman čini neobičnim nije geografska rasprostranjenost ni gustina kulturnih referenci, već odluka da ostane nerazrešen.Ruther fan den Berh, holandski advokat koji Miloša voli precizno i tačno, deluje kao sila gravitacije i kada više nije prisutan. Njihova veza nije dramatizovana kroz velike scene, već secirana svakodnevnim, gotovo klinički opisanim momentima subordinacije, kao na primer kada Miloš između dva režisera bira Bergmana umesto Pazolinija, samo zato što će to biti prihvatljivije za Ruthera.Mediteran (ili Jug, kako Perišić precizira) nije dekor niti bekstvo, već protivteža holandskom empirizmu i kalvinizmu – svedočanstvo da postoji način bivanja u svetu koji se ne meri produktivnošću niti jasnoćom namere. U tom sukobu, između severne preciznosti i južnjačkog iskustva sveta koje poznaje razliku između sete i tuge, tinja ključno pitanje romana – koliko sebe čovek može da ustupi pre nego što prestane da postoji.