Od istog pisca

Ukratko, pošto sam bio poslužen čajem, Draško Ređep mi je saopštio da očekuje moj rukopis, jer je tada bio urednik edicije „Prva knjiga”. Ko bi bio objavljen tamo, mogao je biti siguran da ga očekuje velika budućnost, ali ja nisam imao knjigu, a nisam imao ni nameru da je ikada napišem. U čistoj samoodbrani, da preživim, pisao sam, uglavnom, za novine i časopise, a bilo mi je izvedeno i nekoliko radio-drama koje su, istina, otišle u (v)etar. I, eto, stajao sam pred literarnim žrecom, koji je imao moć da dodeljuje svete korice raskupusanim svežnjevima početničkih rukopisa. Novinari, inače, beže od korica, kao đavo od krsta, mada među njima ima mnogo rasnijih pisaca nego među zvaničnim književnicima, u to vreme, već ukoričenim u teška siva odela sa hemijskim olovkama u džepovima i poučnim značkama na reverima. Ukratko, obećao sam Drašku Ređepu, da ću mu svakako doneti svoju prvu knjigu, a evo, donosim mu (nadam se, ne) poslednju. Istina, malo kasnim sa obećanim rukopisom, ali šta je to trideset pet godina za književnost! Kome je danas važno, i ko zna, da li su se Kamijeve Sveske ili Andrićevi Znakovi pored puta (ne padajući mi na pamet da se poredim sa tim velikanima), pojavili dvadeset ili trideset godina pre ili kasnije? Zar je to uopšte važno?Važno je jedino to, da sam posle trideset i pet godina, na izvesno vreme, povratio ono dragoceno, već odavno izgubljeno uzbuđenje sa kojim se piše prva knjiga. Ima li većeg honorara od tog osećanja?U ovoj knjizi, Od istog pisca, sakupljeno je mnogo toga što mi se dešavalo poslednjih pola veka; neki zvukovi, neke rečenice, neke misli, neka lica i događaji, a pre svega, onaj sjaj u očima i ona davna nada da ću jedanput i ja steći korice dok sam pisao ove odlomke ili ih govorio u pera, mikrofone i kamere novinara čije sam listove nadživeo. Evo, umesto sa svetlosmeđom, donosim Ređepu ovaj rukopis sa potpuno belom kosom, nadajući se da će mi se u toploj redakciji „Prometeja” otopiti sneg sa nje i da ću ponovo biti svetlosmeđi momak od pre trideset pet godina. Gospodine Ređep, izvinite što malo kasnim, ali znate već naše vozove i mostove, koji su navikli da budu često rušeni.