Oblak nad varadinom

Dobrivoje Boba Antonić je autor koji je odmah po stupanju na satiričnu scenu skrenuo pažnju na sebe, pre svega, zbog dve dominantne osobine. To su oštrina i duhovitost. A ovaj spoj je i najvažniji za dobrog aforističara. Kritičnost je posledica nemirenja sa svime što je loše, a za njeno ispoljavanje u satiri potrebna je smelost – i ljudska i spisateljska. Naravno, neophodna je i moralnost, da se, bez obzira na cenu, misli, piše i govori iskreno i otvoreno. Da bi se na ovaj način pisalo, neophodno je i dobro poznavati stanje u društvu, uviđati mane i deformacije i pristupati im s umetničke strane, kako bi napisano bilo vredno literature. („Crveni tepih nam je grbav. Gurnuli smo istoriju ispod njega.“) Sve te osobine, znanja i veštine poseduje Antonić, a onda ih udružuje s urođenom raskošnom duhovitošću, što njegove aforizme čini posebnim. („Danas pesme čitaju samo pesnici. Svako svoje.“) Antonić je, kada je reč o duhovitosti misli, među svega nekoliko naših istaknutih aforističara koji poseduju ovo božansko nadahnuće. Zbog svega navedenog, pravo je zadovoljstvo čitati Antonićeve aforizme, jer su pitki, razumljivi, logični… Čak i kada su prividno opori, humor ih čini prijemčivim. („Bili bismo mi srećan narod, da se oslobodimo usrećitelja.“) U ovakvim aforizmima čitalac nalazi potvrdu da se moćnicima može i sme reći da nisu nikakve nepogrešive i neprikosnovene veličine, zaštićene funkcijama, već da su, kako koji od njih, diktatori, demagozi, licemeri, lažljivci, nesposobni, korumpirani… Antonićev aforizam ima i važnu moralnu dimenziju i socijalno i psihološki bitnu terapijsku funkciju. Njegove misli su reči ohrabrenja, slogani koji pokreću, krilatice koje objašnjavaju. Njegov kratak iskaz prosvetljuje i motiviše, pruža ljudima tako neophodnu energiju i podstiče očekivanje da je moguće pobediti primitivizam, osionost, glupost i bahatost. Antonić ne robuje zadatim aforističkim formama i klišeima, već u našu aforistiku unosi nove životne sokove, osebujna rešenja, drugačiju leksiku i sasvim neočekivane paradokse. Njegova knjiga „Oblak nad Varadinom“ donosi vedrinu i čitavu paletu toplih boja… Neki od najboljih aforizama iz ove knjige su oni o najkraćem književnom žanru. To su umetnički i filozofski napisane misli koje na sofisticiran, lapidaran i lakonski način otkrivaju suštinu aforizma i predstavljaju njegovu estetiku. „Aforizam je ples na vrhu igle“, kaže naš aforističar i dodaje: „Aforizam je siromah sa rečima, a bogataš duhom“ i „Do pojave aforizma, mnoge gluposti su bile neopisane“. Antonić je majstor crnog humora, što je posebno zahtevan požanr, jer se od autora očekuje da u najneveselijim situacijama pronađe iskru smeha i da to učini dostojanstveno i primereno, što on i demonstrira: „Mi i u smrti nađemo lepotu. Doživeo je lepe godine, bila je velika i lepa sahrana, rodbina se lepo obukla“; „Na kraju nema razlike. I predsednika i beskućnika sahrane o državnom trošku“; „Iznenada je umro čuveni astrolog. Nije stigao da predvidi tako važan događaj.“ Na kraju, istaknimo da se u ovoj knjizi nalaze i izuzetni, pa i antologijski aforizmi, koji, nesumnjivo, bogate i oplemenjuju srpsku aforistiku, poput: „Ako prepustite da drugi misle umesto vas, o vama neće imati ko da misli“; „Na nas nemaju uticaj globalni problemi. Mi smo mimo sveta“; „Na vrh je teško stići. Zato smo mi izabrali dno“; „Oni bi da ratuju, a mi da ginemo“; „Posle izbora svako ide na svoje mesto. Vladar na presto, ministri u fotelje, poslanici u klupe, narod na ulicu“… Posle ove knjige, Antonić ide u vrh srpske aforistike!