Nowhere (land)

Gde prestaje istorija, a počinje naša slika o njoj? Gde se završava istorija jedne nestale zemlje, podeljene, kao jabuka, na kriške? Može li se ruševinama vratiti celovitost, njihov prvobitni izgled?Nowhere (Land) Aleksandre Grubor počinje tamo gde istorija prestaje, ostavljajući za sobom ruševine koje je moguće rekonstruisati samo sećanjima i umetnošću. Razmatrajući pitanje gde istorija prestaje, autorka, na primeru jedne izložbe Čedomira Vasića, pominje lentikularnu tehniku, kojom se, preklapanjem i presijavanjem segmenata slike, postiže da promena ugla posmatranja otkriva novu sliku. Sličan princip primenjuje i na formu i kompoziciju svoje knjige.Segmenti od kojih počinjemo da sastavljamo sliku romana Nowhere (Land) jesu fragmenti sećanja, crtice izdvojene iz prošlosti, nagoveštene kratkim međunaslovima nalik na madlen kolačiće. Ritam postignut ovakvom kompozicijom daje poetsku notu ovom neobičnom romanu i netipičnom putopisu, iza čije liričnosti stoji vešto postavljena čvrsta konstrukcija, sačinjena od konkretnih podataka i objektivnih izvora, koji dokumentuju neke aspekte postojanja nestale zemlje. Iako pisana u vreme kad Jugoslavije odavno više nije bilo, Nowhere (Land) nije (jugo)nostalgična knjiga, već pokušaj rekonstrukcije ruševina građevine u kojoj se nekada odvijao život, u svim svojim aspektima, onakav kakav se u „pravoj“ istoriji ne nalazi. Nostalgija koju osećate čitajući ovu knjigu slična je nostalgiji dok u ruci držite stari spomenar, hodate crkvom u kojoj ste bili kao dete ili ponovo čujete davno zaboravljenu melodiju.