Ničeg mekšeg od senki

U zbirci se četrdeset i jedna sekvenca filmski smenjuju da verno podsete na svu nesavršenost sećanja i osetljivost trenutka. Htenja, koja su bila prepoznatljiva odlika avangardnih pesnika, nameću se kao neizbežna asocijacija prilikom čitanja ove zbirke: želja za ispitivanjem praiskonskog i infantilnog i smelo iniciranje za uranjanje u takva stanja. No, prkosna mladićka razuzdanost i neutaživa glad da se po svaku cenu osvoji apsolut ovde nisu pratnja takvih htenja. Iako nepredvidivi jezički i tematski skokovi znaju da zavedu u tom smeru – osvajački impuls izostaje. Svest o precenjenosti epiloga i veština da se ono što je iskazano kao duboko lično, bez želje za posedovanjem, otpusti na razmeđi između dve pesme, snažna je i uverljiva imitacija zaborava, kao što je početak svake pesme ponovno sećanje. Otuda belina koja se nalazi između pesama nije samo formalni, tehnički prekid, koji postoji bez dubljeg smisla, već i tiha manifestacija zaborava. Svuda, izuzev u poslednjoj pesmi, čiji poslednji stih nosi naslov ove zbirke, pa nas ta belina vraća na početak – na sećanja. Time, simbolički, ova pesnička zbirka predstavlja knjigu koja ne može biti zatvorena.Bojana Antonić