Netko bješe strahinjiću bane

Od kada je – pre puna dva veka – prešla iz usmene u pisanu književnost, pesma „Banović Strahinja“ neprekidno predstavlja određenu zagonetku za tumače i čitaoce. U ovoj pesmi i povodom nje prelamaju se fundamentalna pitanja srpske kulture: od toga zašto će Srbi izgubiti Kosovski boj i carstvo, preko toga šta su mane patrijarhalnih Balkanaca i zašto ih žene varaju sa Turcima, do toga na koji je način sve to ugrožavalo jugoslovenski projekat. Stoga, smestimo se udobno u jedno guslarsko veče i pustimo starog guslara i hromoga Vuka da, posle dvesta godina, napokon progovore punoćom sopstvenog glasa o jedinstvenom epskom junaku i njegovom herojskom i bolnom sudaru sa svetom. Jer, zaista, „pomalo je takijeh junaka/ Ka’ što bješe Strahiniću bane“. (Iz Predgovora)Aleksandar Pavlović (Loznica, 1976), diplomirao je i magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, a doktorat na temu usmene tradicije Balkana odbranio je 2012. godine na Univerzitetu u Notingemu. Objavio je knjige Epika i politika (Biblioteka XX vek, 2014) i Imaginarni Albanac (IFDT, 2019; izdanje na albanskom: Shqiptari imagjinar, Prishtina: Qendra Multimedia, 2022). Zaposlen je na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.