Nesmirena prašina

Poetika proze Roberta Ejkmana antipod je velikoj većini savremenog angloameričkog horora – toliko od njega disparatna da je razumljiv autorov otklon i insistiranje da svoje pisanje okvalifikuje kao „čudne priče“. Njegove strange stories nipošto ne izviru, poput većine današnje horor proze, iz onoga što je kanonizovano u magazinu Weird Tales (1923-1954). Čudne su i jedne i druge, ali na drugačije načine, a u izrazu sasvim različite.„Poput Čehova, Ejkman retko pokušava da probudi naše emocije: on opisuje šta se dešava bez narativne histrionike. Čak ni najneverovatniji obrti događaja ne izazivaju mnogo iznenađenja ili čuđenja. Kao rezultat toga, taj bezosec´ajni, nepomuc´eni ton neizmerno doprinosi karakterističnoj, uznemirujuc´oj jezivosti njegovog dela. Događaju se čudne ili užasne stvari, ali to rade bez gužve, i posmatraju se s nepristrasnom, olimpijskom jasnoc´om.“