Nesabrane priče

Vezivno tkivo koje objedinjuje ove heterogene pripovedne sadržaje i forme predstavlja, s jedne strane, živahan i vedar duh samog autora koji čitavoj ovoj građi daje anegdotsku i humornu notu,kao i tematika koja se u dobroj meri oslanja na sarajevsko i jugoslovensko jevrejsko iskustvo. Tako, Papo o sebi govori ne samo kao o Jevrejinu, nego i kao o „Sarajliji, Bosancu i Jugoslovenu”, kojim se, paradoksalno, smatra bez obzira na nestanak te zemlje i svoje preseljenje u Izrael, a ta kompleksnost i slojevitost autorovog identiteta daje specifičnu draž u ovoj knjizi.”Aleksandar Pavlović„Smisao ovakve nesabranosti ipak se najbolje može sagledati u pesmi: Jel Sarajvo đe je nekad bilo, ili: odvjet jednom muhadžeru. Lirski subjekat, izmaknut iz vremena i prostora koji beleži,svedoči (pisanim) tekstom o onome što je prevashodno i u njegovom životu i u njegovom nasleđu bilo bitno obeleženo usmenošću. Ponavljajući obrazac nastanka usmene Tore, autor zapisuje da bi sačuvao.Na stilskom planu to je ironijsko poigravanje s pomodnom nekanoničnošću i teško da bi postmoderna praksa koju živimo bila u mogućnosti da izrodi ikakav sabraniji kanon od ovoga.(…) Vratimo li se Deridinom razumevanju khôra-e, razumećemo kako je moguće pisati prošlost, sadašnjost i verovatno budućnost, žargonom, dijalektom, desetercem i nevezanim proznimizrazom, a ipak pisati/govoriti konsekventno i s radošću pisanja/govorenja.” Gordana Todorić