Nemirna pisma

Nekoliko dana sam se prisećao kako je sve počelo.U ranu jesen 2007. vratio sam se u Beograd pun utisaka iz Albanije u kojoj sam tada bio prvi put. Poznavao sam Milicu Kostić, tada glavnog urednika renomiranog mesečnika Biznis & finansije, i kada sam je sreo predložio sam da nešto i napišem o tom putovanju za njen list. Želeo sam da istraživanje nepoznatog i radost otkrivanja novih predela, ljudi i zemalja podelim sa drugima. Rekla je, zašto da ne? Kada sam napisao bila je zadovoljna i, već u oktobru, prvi putopis je objavljen. I sledeća tri putopisa je objavila, narednih godina.Zatim sam još dva putopisa široko poslao internetom, pa mi se kasnije javio drug iz Amerike, sa kojim nisam bio u kontaktu decenijama, rekavši da tamo čita moje pisanje, neko mu poslao od kuće! Opet, dobra poznanica mi je rekla, mnogi, mnogi u Beogradu, čitaju!Prvi put sam van zemlje putovao sa tatom, u Segedin, iza „gvozdene zavese”, što je tada bilo nestvarno, 1963. godine. Dozvola je tamo, na licu mesta, preinačena, pa smo stigli na jedan dan i do Budimpešte. Baš je bilo neko tmurno, oblačno nebo, ali svejedno, u povratku smo još zaseli u „Malu gostionicu” na Paliću i dodatno se lepo proveli. Potom sam sa 14 godina, sam u grupi, autobusom putovao u Istambul. Usput, imali smo i vrlo težak saobraćajni udes, ali smo ipak stigli i vratili se. Istambul je tada imao manje od 2 miliona stanovnika i nijedan most. U Kapali čaršiji svi su govorili i srpski. Zatim sam sa 16 godina putovao vozom u Francusku, u Nicu, sa sestrom od tetke tada starom 12 godina! Dva dana, sa dva presedanja.Od tih dana boravio sam do sada u oko 75 zemalja. U nekima i mnogo puta (Italija, Francuska, Španija, Grčka), ali ni o njima, ni o mnogim drugima nisam pisao. Pisao sam o onima gde je bilo najviše strasti. Tako je komentarisao moj dragi prijatelj, Dejan Vasiljević, novinar i diplomata. Moguće je da je tako ili su ove o kojima jesam pisao za mene imale draž potpune novine, a tamo gde sam mnogo puta bio tamo sam se već srodio, pa se više i ne osećam strancem.Najbolji primer je boravak u Sofiji, 1994. godine, operska predstava, kada sam se obratio supruzi Gordani: – Pazi, pa ovde su sve stranci! Na šta je ona odgovorila: – Pa i ti si stranac! Ha ha ha... Nekoliko putopisa sam pisao posle čak 6–7 godina ili posle 5 godina, skoro potpuno po sećanju, koje me nije izneverilo. Utisci su i dalje jaki, svega sam se, korak po korak, prisetio.