Neizvesna prošlost Srbije

Naiđu, posebno u srpskom narodu, neka čudna vremena u kojima je nasušna potreba pričanje dokonih priča. Ta potreba nastaje obično kada ljudi beže iz neizvesne sadašnjosti u neko davno prošlo, ratničko vreme i tamo prepliću svoju sudbinu sa životima velikana, ratnika u nekom davno vremenu i tako se njihovo postojanje izjednačuje sa besmrtnom slavom mrtvih ljudi. U njihovom društvu osećaju izvesnu sigurnost. Ukoliko nađu u novinama potvrdu tih dokonih priča, posebno onih koje su uperene protiv „izdajničke braće”, to razbuktava maštu do neslućenih razmera, zbog „neraščišćenih računa od pamtiveka”…Ne možemo prihvatiti Geteov stih: „Ovde sam da se divim!” Pre bismo ponovo naveli Ivu Andrića, neprevaziđenog poznavaoca naših naravi: „ljudska osećanja imaju svoju meru, čak i osećanje sopstvene veličine… ljudi su prelazili kratko i neposredno od položaja na položaj, od časti do časti, od sramote do smrti, od bede do slave, samo jedni u jednom pravcu, a drugi u drugom i obrnuto”. Mi se tu nekako ,,po osećanju sopstvene veličine” ne nalazimo! ,,I neka je hvala Gospodu”, kako kaže opori Irac Džejms Džojs, ,,da smo toliko dugo poživeli a tako malo štete počinili”.