Nauke i moći

„’Dokazano je da…’, ‘s naučnog stanovišta’, ‘objektivno’, ‘činjenice pokazuju da…’, ‘zaista…’ … Koliko se često ovakvi izrazi čuju u govoru onih koji nas, na bilo kom nivou, vode? Svaki put kada se obraćaju ljudima, oni ih pozivaju da se potčine, da prihvate razliku između onog što bi voleli ili želeli, i onog što je moguće. Otkud, međutim, dolazi presuda o tome šta je moguće? Budući da naša društva žele da budu demokratska, budući da više (zvanično) ne priznaju autoritet viši od volje stanovništva, jedini argument autoriteta kada je reč o tome šta je moguće a šta nije, na ovaj ili onaj način uvek dolazi od nauke.Ali da se razumemo, nauka ne mora da se suprotstavlja demokratiji. Ona se zadovoljava time da govori ‘ono što jeste, hteli mi to ili ne’. Na volji je naroda hoće li o onome ‘što treba da bude’ odlučivati na osnovu onoga ‘što jeste’. Potrebno je da narod sluša stručnjake, da prihvati da bude realističan, to jest odrastao i razuman, te da odlučuje prema savesti. Političari pak imaju zadatak da objasne, da dovedu do razumevanja, prihvatanja onog što se ne može promeniti, pre nego što predlože opcije u pogledu onog o čemu treba doneti odluku.Nauka ima snažna leđa, može puno da otrpi. Takođe, velik je broj njenih vrednih predstavnika, stručnjaka koji nam govore: „Da, da, možete sanjati da izmičete strogim zakonima ekonomskog tržišta, to je pomalo kao da sanjate da se sami od sebe uzdižete u nebo, bez motora, suprotno zakonima gravitacije.“ Ne glasamo za ili protiv zakonâ gravitacije, zar ne? Isto tako, ne glasamo za ili protiv ekonomskih „zakona“. Moramo da im se potčinimo, da predvidimo njihove učinke, i upravljamo njihovim posledicama. Da li je to „ljudskije“ upravljanje? Za njega ćete glasati. Za upravljanje koje „daje poverenje ekonomskoj dinamici zarad poboljšanja opšteg dobra“? Pre ćete glasati za to.“ I. Stengers, Nauke i moći