Naš je ovaj dan

Ja sam i te noći svirao na citri, komšiluk se okupio kod nas, tiho su razgovarali, u pozadini je romorila muzika, u zoru su se polako razišli, otišli svojim kućama, samo se Adam Terek uputio sa mnom prema Ujvarijevom dućanu; videlo se na njemu da se sprema nešto, povremeno bi se samo ljubazno iscerio, promenadnim štapom sa izrezbarenom psećom glavom kao rukohvatom, lupkao bi po šarama svojih čizama, prijateljski klimao glavom prema ljudima, svakog pozdravljajući: dugo nije video svoje poznanike,uveče je pred veliku subotu stigao iz zatvora, radovao se slobodnom životu, međutim, nisu se svi poznanici obradovali Adamu Tereku, znali su da sa njim uvek idu nevolje, a znali su i to da ima neraščišćene račune sa nekim ljudima, i da će te račune sređivati na prilično grub način, a to niko nije želeo ovog lepog prazničnog jutra. Ispred Ujvarijevog dućana, na početku glavne ulice okupljali su se siromašni Mađari iz Zelenog sokaka i, naravno, bila su tu braća Britvaši, odnosno braća Solnoki-Jas, četvorica Hristovih vojnika, oni su bili najnaočitiji u lepim uniformama i sa sjajnim mačevima, ali zapravo svi su bili lepi, i stanovnici Zelene ulice u pohabanoj odeći, jer su se svi radovali ulasku mađarskih trupa, dakako oni koji su izašli na glavnu ulicu; Srbi, naravno, nisu izašli, oni su se radovali preokretu, ostali su u svojim kućama, i čekali dalji sled događaja. nestrpljivo smo se premeštali s noge na nogu na prolećnoj hladnoći, sad se zapravo videlo koliko je u selu mnogo sirotinje pune nade, svi su se nadali nekom boljem mestu, i taj svet je bio već sasvim blizu, ali ga je bilo teško dočekati, nervirali smo se svi, možda se samo Adam Terek nije nervira. I Jožef Aradi. Obojica su znali šta će da rade posle ulaska mađarskih trupa. – iz romana