Na rubu dana i noći

U svojoj drugoj zbirci poezije, Na rubu dana i noći, Zoran Marošan ne samo da nastavlja putevima kojima je tako smelo i uspešno krenuo u prethodnom pesničkom poduhvatu, već otvara i mnoge nove staze za pevanje i mišljenje. Suština plodotvorne paradoksalnosti Marošanove poezije ogleda se pre svega u tome što je njen autor s jedne strane duboko introspektivno zagledan u sebe, a s druge neprestano okrenut prema spoljašnjem svetu, sa zabrinutošću koja još jednom potvrđuje staru istinu da su pesnici savest svog vremena. Marošan, dakle, poniranjem u dubine vlastitog bića ne pokušava da pobegne od opakog i pretećeg sveta; nasuprot takvom, i svakom eskapizmu, dok iscrtava mapu svojih stvarnih i metaforičkih, fizičkih i duhovnih putovanja i doživljaja, on na njoj neumorno traga za mogućim alternativnim osloncima posrnulog čovečanstva. Na tragu velikih učitelja poput Vilijama Blejka, Alena Ginzberga, ili Boba Dilana, autor zbirke Na rubu dana i noći najpouzdaniji stožer svoje nove osećajnosti pronalazi u ljubavi, u najrazličitijim njenim vidovima i inkarnacijama. Ta ljubav možda i neće spasiti ovaj svet (u takvu mogućnost odavno su prestali da veruju i sami pesnici), ali zasigurno hoće ponekog čitaoca. A to nipošto nije malo. Zoran Paunović