Na putu

„... i svakako mu ne bih rekao da kuće za koje oseća da su njegove već nakon dve i po decenije neće ni postojati, pa ako ikada bude poželeo da se vrati i vidi gde je sedeo kad je pisao svoj rad o lukama, to neće biti moguće, tih mesta više neće biti nigde osim tamo gde sam ga danas pronašao, u sećanju.”Krećući se od Prištine svojih dečačkih dana i dana mladosti u poslednjoj trećini XX veka pa do savremenog Beograda, Vladan Jovanović, pedantni hroničar „manje važnih stvari”, priča neočekivanu priču o bivšoj zemlji, o bivšim vezama – ljubavnim, porodičnim, zavičajnim – i o problemima koji nije trebalo da dođu, a došli su.Usput se pita i čudi. Kako automobili liče na svoje vlasnike (ili obrnuto), kako se izgovara sloboda (jezikom ljubavne veze), šta znači crveno slovo u svetu praznoslovlja i van njega, kako se upropaštava jedna zemlja, i kako bi sročio poruku sebi od pre četrdeset godina?Na putu Vladana Jovanovića priziva lični, intimni svet koji nam nudi kaleidoskop varljivih sećanja‚ vanvremenskih utisaka i ličnih iskustava koji tvore istoriju jedne zemlje, jednog bića koje živi samo u sećanju, a opet može biti stvarnije od onoga što nazivamo svakodnevicom.