Moja kamij, odletela

Prevela s francuskog: Melita Logo Milutinović Ovo svedočanstvo potpuno je besmisleno, pošto ga upućujem jednoj pokojnici; kažem ti „ti“, kažem ti „cico moja“, a više me ne čuješ. Potpuno je besmisleno i zato što nikad neću zaboraviti, naravno; ali dugujem ti ga. Živela si toliko kratko da poslednja četiri dana tvog života zbilja zaslužuju malo istorijske preciznosti. Sem toga, dosađujem se kad te nema, kad ti ne pišem. Stalno smo pisale jedna drugoj – pisma, SMS poruke. Obećavam, krotiću svoje reči kako ne bi upale u lepkast sirup žalosti, pompeznu poemu, plačljivu elegiju; svečano ću otvoriti tvoj onostrani život perom umočenim u tvoj pogled kad se širom otvarao: iskren, prav, svetao.Počinjem. U nedeljama nakon smrti ćerke Kamij (16), Sofi Dol počinje da piše. Dok organizuje sahranu, bira utešne reči za uplakane tinejdžere i oprašta se od sopstvenog deteta, Sofi Dol piše jer jedino pisanje zaustavlja talase pretećih misli i omogućava joj da ostane uspravna u momentima nemerljivog gubitka. Piše da ne bi zaboravila Kamij, njen blistav pogled, trenutke saučesništva, ispraznih svađa i napade smeha. Ali pišući ona ne pravi od ovog romana literarni mauzolej od petrifikovane tuge, već eteričnom, pomirljivom rečenicom, koja se ne odriče humora ni u žalosti, pravi „vidikovаc” za ljude tanane čulnosti, koji uprkos ponornim pozivima zemlje, biraju da gledaju ka nebu.