Meine liebe Milica

Čovek mora da čuva uspomene, i prijatne i neprijatne. Kad se okrene za sobom da ne vidi prazan život.Frank Mižo, sanitetski oficir kojeg su u Srbiji zvali Švaba, lekar srpske vojske koji je preživeo albansku golgotu, hirurg koji je srpskim vojnicima „krpio ruke i noge”, odani muž i otac porodice koji je spokoj nalazio na svom sjeničkom tremu s pogledom na Savu, bio je Prus, postao je Srbin i do poslednjeg daha svog tegobnog i dostojnog života ostao čovek. Ovo je priča o njemu i o časti pruskog oficira.„Ne znam gde se nalazim. Ne znam kuda idem. Ne smem da se opustim i zaspim u snegu. Danima hodam… hodam i kad spavam. Brinem o ranjenicima, sve ih je manje… Već dugo ne osećam glad. Od hladnoće su mi nestale misli. To je dobro, jer samo ideš i gledaš u onog ispred sebe. Zanemeo sam jer nemam kome šta da kažem. Gledam obnevideo samo u vrhove ledenih brda koja nam stalno izmiču. S druge strane nas čeka… Ne znam šta.Kad zadremam, izlaziš mi pred oči, nesrećna i uplakana… Uz vatru prizivam tvoje sleđeno lice. Želim da ga dohvatim, da ti obrišem suze, da te zagrlim i ugrejem. Tada se pokrene neka snaga u meni, ustanem i krenem dalje…”