Međustanica

Ponekad je za dobru priču dovoljan jedan hitri pogled, jedan jedini pronicljiv opažaj. Kod Radomira Uljarevića, srećom gotovo sve je u magnovenju... Tako neobično, a tako prirodno prožimanje lirskog nerva i epske pozadine-tako ovozemaljska onostranost da se iz njihovog zagrljaja rađa čini mi se do sada neviđena i nečuvena hercegovačka metafizika. Više čudesa na manjem prostoru teško je zamisliti. A Uljarević ih vidi na svakom ćošku i pažljivo zapisuje. Vrijeme je ovdje toliko beskrajno da ga skoro nema. Pomiješane su, naravno, strane svijeta, a zakoni fizike-nemojte me zasmijavati! Svim kartama istekao rok važenja, a voz trucka li trucka, izokrenutom putanjom, do fatalne okretaljke. Sudbine putnika upletene su u klupko koje niko živi, pa ni čitalac, ne može razmrsiti. Ili možda-ipak može! Zato što Uljarević, u stvari ništa ne izmišlja. On samo poentira. Kao da prinudno lokalizuješ Borhesa, ili Bruna Šulca, pa pustiš da se majstori fantazije razmahnu po ovoj našoj beznoslovnoj pustinji. Bar imamo šta da čitamo. Želidrag Nikčević