Manastir savina

„Sudbina i kasniji život Savine pokazuju da je taj manastir tek u XVIII veku, od malo poznate monaške zajednice, izrastao u prvorazredno duhovno središte srpskoga naroda. Nikako slučajno, Savine se setio i Dositej Obradović odredivši da se četiri primerka njegovih Sobranija razdele manastirima Krupi, Krki, Dragoviću i Savini. Po našem mišljenju, ovakav značaj postignut je najviše zato jer je manastir Savina sačuvao svoju trajnu povezanost sa buntovnim hercegovačkim zaleđem, odakle su crpeni i svi bitni podsticaji za onu misiju koja je postepeno sazrevala među savinskim kaluđerima. Proterivanje iz uglednog manastira Tvrdoša i zbeg u teskobnoj i malo poznatoj Savini oni su primili kao deo one stalne i nezaključene borbe sa Turcima u kojoj se monasi nisu mirili sa razaranjem i gašenjem starih duhovnih središta, na čije su se razvaline vraćali nekom ratničkom snagom. Od prvih dana svoga obnovljenog života, manastir Savina bio je ispunjen starinama od velike vrednosti koje su nekada pripadale manastiru Mileševi, a kasnije Tvrdošu.Svojom zanimljivom istorijom, izuzetnim dragocenostima koje su ovde sabrane kroz dva veka, svojim jedinstvenim graditeljskim oblicima i vrednim slikarstvom, Savina zauzima gledno mesto u razvoju srpske kulture. Zbog toga, ona je daleko prerasla značaj jednog lokalnog svetilišta, postavši u mnogočemu uzbudljivo svedočanstvo stvaralačke moći naših predaka. Jer, ne treba nikad zaboraviti da je Savina svoj novi život krajem XVII veka započela kao zbeg i privremeno stanište, i da taj stradalni početak nije bio prepreka za kasnije duhovne uzlete njenoga bratstva. Štaviše, stiče se utisak da su se ti žilavi monasi, sa nekim nepogrešivim osećanjem, poistovetili sa svim onim borbenim, oslobodilačkim stremljenjima naroda iz kojeg su ponikli. U svim burnim danima njegove ratničke prošlosti oni su mudro gradili i čuvali narodno poštovanje i svoj teško stečeni ugled.“Iz pogovora