Maglena avlija

Dva glavna lika ove knjige, narator i Sećanje, a Sećanje naratora imenuje Janko Polonije, prelaze materijalnu i duhovnu granicu, kako bi na temeljima onoga što je ostalo, ako je nešto ostalo, poput svojevrsnih arheologa, duboko porinuli u prošlost i otkrili Polonijev identitet (Janka Majstorovića)… U bogatstvu izraza kojim pleni Maglena avlija/Bajka o putovanju u ona mesta/ lirskim i epskim, te filozofskim, esejističkim i istorijskim pasažima, posebnu pažnju čitalaca privući će pojam Atlantide i Atlantiđana koji se javljaju kao narod onog mesta u koje odlazi Polonije – Krajinacijuma. Ta izgubljena zemlja (Atlantida) reper je koji će svojim ponavljanjem posvedočiti sudbinu naroda, teritorija i čoveka od kada je sveta i veka ne samo ovde, nego širom zemaljske kugle na kojoj, kako je to govorio Andrić, na jedan dram dobra idu dva drama zla, u večnom i nikad zaustavljivom sukobu… Svet koji je prikazao u svom novom romanu sastavljen je iz žanrovski različitih rešenja preko kojih se i u kojima se otkrivaju važne tačke za stvaranje određene mape, omeđene, pokopane, zatrpane teritorije,bilo na površini zemlje ili u našim kolektivnim sećanjima. – Milica MilenkovićAntiutopijski roman-bajka Maglena avlija Anđelka Anušića, napisan je u celosti u ironijskom ključu, nastavljajući se na Andrićevu i Pekićevu poetiku (premda uspostavlja implicitniji dijalog i sa Selimovićevom Tvrđavom i Ljudima sa četiri prsta Miodraga Bulatovića). Pisac je stilski i retorički prepoznatljiv i u ovom romanu, ali je izraženom (baroknom) alegoričnošću i ironijskom figuralnošću načinio iskorak ne samo u okviru sopstvenog opusa, već i u širem tradicijskom kontekstu.Funkcionalizujući ključne antiutopijske arhetipove, iscrtao je svu dramu jednog naroda na maglenoj pozornici sa koje kaplje krv, kao u Šekspirovim tragedijama, a na kojoj je praktično jedan čovek, Janko Majstorović, koji nas opominje, pitajući se: „Koji je ovo čas? Koja su doba? Ja? A ko sam ja sad?“ – Jelena Đ. Marićević Balać