M. čovek proviđenja

U osvit 1925. najmlađi predsednik italijanske vlade, čovek koji je na sebe preuzeo krivicu za Mateotijevo ubistvo kao da je neka zasluga, leži u svom stanu punom buva. Benito Musolini, „sin veka“ sedeo u kancelariji lista Popolo d’Italija spreman da se suoči sa neprijateljima kada je ubedljivo bio poražen na izborima 1919. Sada je pobednik na svim frontovima, a ipak izgleda kao da je na samrti zbog čira koji ga izjeda iznutra.Tako počinje drugi deo zlosrećne epopeje fašizma koju Skurati priča smeštajući je u formu romana. O M. se više ne pripoveda iznutra, jer on postaje nepristupačan entitet, „larva moći koja se pretvara u leptira čija je usamljenost potpuna“. Oko njega stari kamaradi rastržu jedni druge poput čopora pasa. Duče pak postaje dalekovid, on želi da se odmerava samo sa pitanjima od presudnog značaja, sa velikom istorijom. Rešavanje sporova između partijskih rukovodilaca poverava Augustu Turatiju, koji je tragičan u svom pokušaju da postupa ispravno; Badolju i Gracijaniju poverava afrički poduhvat, koji se slavi u retoričkim opisima nepreglednih dina, ali se u stvarnosti vodi kao najprljaviji od svih ratova i ide do užasa koje sa sobom nose bojni otrovi i koncentracioni logori.Priča kulminira 1932, na desetogodišnjicu revolucije, kada M. podiže impresivni, sablasni spomenik fašističkim mučenicima i kada, čini se, više najavljuje buduća krvoprolića nego što odaje počast pokojnicima iz prošlosti.„Ovakva proza u tekućoj književnoj produkciji, koja je na jakim antibioticima, zaslužuje medalju za hrabrost.“– Antonio d’Oriko, Lettura