Ljudi koji ne plaču

Dok duša čeka konačnu raspodelu tela, o nekim stvarima valjalo bi razmisliti. Previše rano naučeni da živimo kako moramo i zaokupljeni svakodnevnim poslovima ne dovodimo sebe u stanje da i razmislimo zašto smo stvoreni i koja je svrha iskušenja kroz koja nas provede dan. Bili prazna tabla ili već osmišljen početak i kraj, ipak imamo makar iluziju da je naš svet u našim rukama i kada se prepuštamo svemu bez imalo razmišljanja svesno ubijamo slobodu izbora i mogućnost da spoznamo makar deo celine.