Lift nije igračka

Sociološka kazivanja o ligtu (u, ispred, iza i okolo njega)Razume se da Đorđević, kao i u svojim dosadašnjim delima, ni u knjizi o liftu ni u jednom trenutku ne odustaje od naučnog svetonazora. To bi zaista bilo nemoguće – on se toliko dugo bavi sociologijom, da je impregniran njome. Kod Đorđevića se, međutim, naučni pristup temi ne iscrpljuje u besomučnoj citatnosti koja bi trebalo da upućuje na narcisoidnu erudiciju i načitanost autora, već kroz Milsov koncept sociološke imaginacije. To je onaj viši nivo apstrakcije koji omogućava razvoj teorijske sociologije i približava je društvenoj filozofiji.A teorijska stanovišta su najvažniji deo sociologije koji se, avaj, negde zaturio pri njenom višegodišnjem svođenju na primenjenu matematiku i jurnjavu za grantovima za „poželjne“ statističke nalaze i površna ad hok objašnjenja. Iz takve Đorđevićeve sociološke maštovitosti ishodi i forma ove knjige. Postoji više podesnih izraza da se opiše način na koji je on posložio svoja zapažanja i kazivanja. Tematski sociološki dnevnik, liftovski azbučnik, leksikon, rečnik, scrapbook – sve su to odrednice kojima se može okarakterisati Đorđevićeva neformalna forma. Bolje rečeno: ne-forma, u kojoj se, gle, sve drži na okupu i mami čitaoca da nastavi put kroz autorove crtice.U (uspeloj) nameri da sociologiju približi najširoj čitalačkoj publici, Đorđević je, što bi se reklo književničkim žargonom, opustio ruku i nanovo ispunio svoju višegodišnju, hotimičnu misiju. Rezultat toga je delo koje od sociološke nauke, ne uzimajući joj na ozbiljnosti, stvara publicistiku i literaturu. Odnosno – li(f)teraturu.