Kukovo leto

Lebdeći na krilima poezije širom otvorenih očiju pesniku se sve može, te on stihove zbraja u snohvatice i nedodire uvodeći nas u tajnovit svet u kojem osluškujemo šta duša skriva i kako pesnik izlazi iz stega stereotipa. Baš to, rukopis poezije „Kukovo leto” Dejana Maksa Katanića me obradovao svojom autentičnošću, jer se razlikuje od već viđenog, u velikoj meri sa izborom reči neobičnog arhaizma koje u pesmu upliće i koje potvrđuju slobodu pesnika da nam svoju poeziju zbori onako kako je oseća. Plastičnost reči u nekim momentima budi u nama snažne doživljaje izrečenog, te se čuje ta tišina, cvilenje vetra u hramu promaje i mahovine, osete se mirisi davno iščeznulih leta i damari uspomena bude sećanja na proživljeno i željeno…Poetski prvenac Dejana Maksa Katanića je poput slikarskog platna oslikanog raznobojnom paletom, te na tren bljesnu suncem okupane slike detinjstva, škrinje bezbrižnosti i pejzaži rodnog krajolika koje za čas razdani sadašnjica u kojoj je toliko toga urušeno, kako i sam pesnik kaže…Mirjana Marković