Kratka istorija duše

Naslov ove knjige – Kratka istorija duše – mogao bi se dopuniti podnaslovom „Ogled iz arheologije psihologije”, ali ni tada ne bi dao tačniju predstavu o njenoj sadržini. Duša, latinska anima, ovde se razmatra kao figura mišljenja a ne kao pojam ili predmet novije, naučne psihologije. Ta figura okuplja oko sebe razna znanja, pretpostavke, slike i priče, i sve one pomažu, na više načina da shvati sebe. Duša je naziv za vrstu subjekta, odnosno, i ispravnije, za tip subjektivnosti ili subjektivacije čoveka, za načine na koje sebi predstavlja, zamišlja, razvija ili neguje vlastito sopstvo, suočen sa premoćnijim silama sveta i nesveta, života i smrti. Duša iznađena je u antička vremena pre svega kako bi se u čoveku, smrtnom stvorenju, ustanovilo nešto od besmrtnog bića, trag božanstva koje nadilazi smrtnost.(…) Šta je sve duša bila kroz istoriju, pre pojave savremene, naučne psihologije i psihoanalize, od antičke mitologije i Homera, preko helenističkog perioda, kroz hrišćanska učenja sv. Avgustina, Dantea, renesansu, prosvetiteljstvo, Hegela i Ničea? Šta su o njoj govorili pesnici, a šta filozofi? Koliko je od tih slika zadržano, a koliko potisnuto kod današnjih psihologa i psihoterapeuta?