Klasicizam u domaćoj arhitekturi xix i xx veka

Klasicizam u arhitekturi Srbije nedovoljno je istražena istorijska pojava, iako je znatno uticala na razvoj domaće arhitektonske teorije i prakse. Osvetljavanje i vrednovanje dometa ovako važnog stila novije domaće arhitekture omogućuje da se rekonstruiše precizna linija razvoja istorijskog nasleđa novijeg doba.Klasicizam je stil u umetnosti sa kraja 18. i iz prve polovine 19. veka, koji je ponovo afirmisao osobenosti arhitekture antičkih uzora, oslanjajući se na racionalističku filozofiju i nove društvene okolnosti posle francuske buržoaske revolucije. Bazira se na estetskim teorijama Vinkelmana, po kojima je lepota stvorena već u antičkoj umetnosti, sa osnovnim odlikama odmerenosti, simetrije, reda i jasnoće. Najbolje se može okarakterisati njegovom maksimom „plemenite jednostavnosti i tihe veličine“.Široko prihvatanje novih estetskih normi učinilo je da klasicizam postane međunarodni umetnički pravac, naročito zastupljen u Evropi i SAD. U svim tim zemljama su podignute zgrade stilskih odlika po uzoru na antičke hramove, bez obzira kakva je bila namena tih zgrada. Građevine su monumentalne, dobro proporcionisane i harmonične.To je stil sa kojim se arhitektura Srbije srela posle dobijanja određenih sloboda unutar Osmanske carevine i prvi je iskorak van granica tradicionalne balkanske gradnje. Malo zastupljen na samom početku, pre svega zbog ograničavajućih ekonomskih i političkih faktora, klasicizam u Srbiji dobija puni zamah posle nešto više od pola veka, ovog puta kroz forme obnovljenog klasicizma, aktuelnog između dva svetska rata. Štaviše, objekti podignuti u ovom periodu dali su pečat centru Beograda i kao takvi postali su jedan od kamena međaša srpske arhitekture.Svoju dugovečnost klasicizam, pored nesumljivih estetskih dometa koje je dostigao, duguje i korpusu ideja koje reprezentuje a što je, ne slučajno, odredilo da se najreprezentativnije državne građevine izvedu u ovom stilu. Svako zrelo društvo je kao svoje najviše ideale stavljalo razumnost i moralnost, a klasicistička arhitektura je to uvek u sebi nosila i predstavljala, od svog nastanka krajem 18. veka, pa na dalje. Čak su se i preteče klasicizma u vidu antičke grčke i rimske arhitekture time vodile.Stvorena je kao arhitektura bazirana na moralnom kriterijumu, u vreme kada su se kreirale nove moderne države, sa svim postulatima trodelne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske), kada se upravljačka moć prenosila sa monarha na narod, kada je bilo potrebno da se konstituiše demokratski sistem kao izraz volje građana. Sa svim atributima prosvetiteljstva, ovakva arhitektura nosi u sebi večite ideje pravednosti i večitu estetiku formiranu tokom dve hiljade godina.