Kćeri, zar ne vidiš da gorim

Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac,  zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju. KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM tog dana, evo, ginu konjisvi jahači moji kroz maglu, kopljima kroz vodu, krv, šumu, vatru,vatra, vatro, gorim, rekli su ivana, rekli su, ona, ta, žena, jana ivici, do kraja, uvek kroz tajne vira, vihora, čizme su stradale,talas je pucao, nikada, znaš, goniči robova iz prošlog životanisu ustuknuli, kćeri, vatra, plamičci se kotrljaju, plivaj,idi dalje od mene, preplivaj svе bure, budi leden grumen uglja,budi nevidljivi dijamant, samo ne vuci prtljage incestuoznihsinova za sobom, ne govori mnogo, preobrazi se, preobrati, stišaj sve ne i vatru, vatrom budi, gori, ne tražimerdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi cipele, dalje od svake bolesničke sobe,ne obaziri se na moral, ti, daleki prijatelju, ne nosi belo, nemoj, nikada,kao prkos ostani, hrid, cvet nara ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,ne maši, preziri rastanke, ne pružaj šake pri pozdravu,ne uzgajaj metak u dlanu, ne lomi strele, neka ih, u mesu,drugi ih ne vide ne grli kad ostavljašdrugi ne vide ne osmišljavaj odlaske i bolidrugi ne vide kćeri, vatro, moja nisi, bežisamo nestani, drugi ne vide, samo nestani