Karantin u paklu

Zbirku uvezuju u koherentnu celinu brižljivo sortirani katalozi promašenih života, promašenih ljubavi, promašenih ciljeva, promašenih vremena i mesta, promašenih puteva koji ne vode ka hepiendu, pa otuda i toliko upečatljivih pesama koje su – daleko od svake banalnosti i patetitke – sirove i surove u svojim iskazima. Ravnodušnost prema sopstvenim i tuđim životima jeste nešto što objedinjuje sve fikcionalizovane lirske subjekte: muške, ženske ili animalne. Pesničko ja – iz koje god perspektive da ga posmatramo – svedoči o „svom” sjebanom životu, srodnicima, prijateljima i ljubavnicima bez kalkulisanja, jer ne želi nekakvim umetničkim trivijalnostima i hokus-pokusima da utiče na ono što mora biti napisano tako ili nikako drugačije. Napisati nešto što očarava, ali još više intrigira, uznemirava i zgražava, nešto jedinstveno i ubedljivo, a začinjeno ravnodušnošću i bez samosažaljevanja, mogu samo oni koji su sigurni u to da će njihov pesnički jezik izdržati svu sematničku brutalnost. Ovakvu poeziju mogu da pišu samo oni koji ne drže mnogo do posledica kontroverznog ogoljavanja kontaminiranog unutrašnjeg sveta, ali i stvarnosti doživljene isključivo kao proizvod nepravdi i besmislenosti. Pesme iz Karantina u paklu su prostori nekadašnje sreće koji su nadživeli svaku nesrećnu misao o njima.Srđan V. Tešin