Kad kažem novine

Predgovor drugom izdanjuNovo izdanje ove knjižice nudim kao skroman prilog obeležavanju “Politikinog” jubileja, sto godina od izlaska prvog broja. Moja knjižica govori samo o jednom trenutku istorije “najstarijeg lista na Balkanu”, o onome što se tu moglo pročitati tokom leta 1999. Prva tri poglavlja napisao sam dok je još trajao kratki rat Nato pakta protiv Srbije, a ostala u vreme proslave velike srpska pobede i podele odlikovanja. I ranije je za mene čitanje “Politike” bilo inspirativno, ali tog leta u “Politici” sam nalazio mnogo više od nadahnuća: samu istinu! Bila je tu, na dohvat ruke, na svakoj strani, skoro u svakom članku. Nudila se istinoljubivom čitaocu skoro otvoreno, odevena samo u laku, providnu laž.Požurio sam da svoje otkriće obznanim (preko Radija B 92 i lista “Danas”, a zatim u obliku knjige). Jer istina koju sam našao na stranicama “Politike” odnosila se na sve nas i bila je ponudjena svima nama u Srbiji, pa nisam imao srca da je čuvam samo za sebe. Medjutim, moja uveravanja da se puna istina o Srbiji može svakog dana naći u “Politici” primljena su s nevericom. Tešim se time da je to slučaj sa svakim pravim otkrićem, onim koje dovodi u pitanje uvrežena shvatanja. Moje heureka imalo je protiv sebe uverenje, u to vreme već široko rasprostranjeno, da je “Politika” poslednje mesto gde bi ozbiljan čovek tražio istinu. Zato mnogi nisu ni pokušavali da je tu traže, govoreći da ne žele da čitaju gomilu laži koje Miloševićev režim preko tog lista bezočno plasira u javnost. Tako se desilo da je u vreme kad je u “Politici” istinu od očiju javnosti krila samo lako prepoznatljiva, sasvim neuverljiva, transparenta laž ovaj list malo ko hteo da čita. Kakva šteta!Danas to više nije isti list. “Politika” više nije “Kad kažem novine”. Ona je prestala da koristi propagandni slogan sa kojim se jedno vreme bila identifikovala. Jedan novinar “Politike” objasnio je zašto: “Reklamni slogan “Kad kažem novine – mislim “Politika” dobio je čak posprdno značenje devedesetih godina kada je, na kraju XX veka, ugled lista doveden na rub propasti”. Ponekad vam priznanje za trud stigne i ovako, bez tačne adrese, ali ja ga i tad sa zahvalnošću primam.Tačno je da u “Politici” i danas ima neuverljivih, prozirnih laži, ali istina u ovom listu više nije samo ono što laži ne uspevaju da sakriju. Ona se sad ne javlja samo iza njih, nego i uz njih, to jest uporedo sa lažima, pomešana sa njima. Samim tim i put do istine o Srbiji koja se može naći u “Politici” sada je nešto duži i teži. Da bi se do nje stiglo više nije dovoljno da se samo ukloni tanka koprena laži koja tu istinu skriva, nego se mora primenjivati i mnogo složeniji postupak raščlanjavanja lažljivih i istinoljubivih iskaza, kojih ima na istoj strani novina, a ponekad i u istom tekstu.“Politika” naših dana najviše liči na onu jučerešnju na stranicama posvećenim kulturi, a naročito kad se tu piše o književnosti. Na tom mestu zadržalo se i ušančilo ono tobože pesničko umovanje o srpskom rodu i jeziku koje, od dolaska Miloševića na vlast do danas, služi sve brojnijim predstavnicima folklorno-šamanskog pravaca u srpskoj književosti da se preporuče novim gazdama Srbije zahvaćene talasom nacionalističke euforije. Isti novinari i isti pisci i danas u ovom listu izvode iste one seanse političke magije kojima se već deceniju ipo služe da bi pokazali svojim sponzorima u politici, crkvi, vojsci i biznisu da odgovor na pitanje kuda Srbija bolje znaju ljudi obdareni šamanskim moćima od onih obdarenih razumom.Ako ne shvatimo da je reč o političkoj magiji, koja ume da oživi mrtve i umrtvi žive da bi ih politički iskoristila, nećemo razumeti ovu vest, objavljenu u “Politici” od 26. decembra 2003: “Mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije obnovio je juče članstvo u Srpskoj književnoj zadruzi. U članskoj knjižici, koju je popunio akademik Matija Bećković, upisano je samo “Mitropolit crnogorsko-primorski” i kako se to odnosi na sve mitropolite, pa i na Svetog Petra I Petrovića Njegoša, kao datum učlanjenja upisano je “Orašac 1804”.Tri dana kasnije, “Politika” objavljuje članak koji otkriva da se magijska radnja učlanjenja svih crnogorskih mitropolita u SKZ u mestu i godini Prvog srpskog ustanka zasniva na verovanju u čudesnu moć plemenske krvi. Pomenuti članak govori o crnogorskom poreklu Karađorđevih ustanika, a napisan je na osnovu podataka koje je izneo mitropolit Amfilohije na konferenciji za novinare održanoj u SKZ posle ceremonije učlanjenja. Ako je verovati tim podacima, ono što je u Srbiji u vreme Prvog ustanka valjalo bilo je mahom crnogorsko i plemensko. Medjutim, najinteresentniji podatak koji je mitropolit crnogorsko-primorski izneo pred novinarima je onaj da su u Orašcu u vreme Ustanka, živeli “samo doseljenici iz plemena Rovaca i Nikšićke Župe.”, to jest Amfilohijevi i Bećkovićevi saplemenici. Iznoseći to, Amfilohije nam stavlja do znanja da su on i Bećković – kao i predsednik SKZ Slavenko Terzić i njen urednik Dragan Lakićević – mogli da se začas prebace u Orašac 1804. godine i da se isto tako brzo vrate među novinare koji su pratili njihovu šamansku seansu, zahvaljujući tome što u njihovim žilama teče krv crnogorskih plemena koja su odigrala ključnu ulogu u Prvom srpskom ustanku. Jer plemenska krv je – kao što tvrde naši šamani – jača od vremena, zahvaljujući njoj pleme je uvek isto, a njegovi članovi mogu istovremeno da budu svoji preci i svoji potomci.Ovaj i drugi njemu slični primeri, uveravaju me u to da istinoljubivim ljudima treba da preporučim i ovu današnju “Politiku”, kao što sam im knjižicom “Kad kažem novine” preporučio onu iz Miloševećevog vremena. Ne mogu da im stavim u izgled isti dobitak, ali mogu da jemčim da se trud i danas isplati. U svakom slučaju, nadam se da će im u traganju za istinom u današnjoj “Politici” korisno poslužiti moje iskustvo takvog traganja od pre nekoliko godina.30. decembar 2003.