Junak našeg doba

Ljermontov je u poslednjih nekoliko godina napisao niz čuvenih pesama i poema, kao i dva poluautobiografska romana: nedovršeni Kneginja Ligovska (1837) uvod je u roman "Junak našeg doba" (1839) i dan-danas vrlo moderno delo, koje je neizmerno uticalo na rusku književnost, pre svega na psihološki roman Tolstoja i Dostojevskog, kao i na Čehova. Pečorin, junak našeg doba, alter-ego samog pisca, ličnost bajronovskih razmera, prerastao je u mit i ostao uzor mnogim generacijama mladih ljudi u Rusiji i van nje. U ovom fascinantnom delu, komponovanom iz nekoliko priča o Pečorinu, postoji i čitav roman u romanu: „Kneginjica Meri“, gde je najbolje osvetljen njegov nesvakidašnji lik. „. . . dvadeset puta ću staviti na kocku svoj život, čak i čast. . . ali svoju slobodu ne dam. Zašto mi je ona tako draga? Šta imam od nje? Šta hoću od sebe? Šta očekujem od budućnosti?. . . Iskreno, baš ništa. . .“ „. . . Prelazim u mislima svoju prošlost i nehotice se pitam: zašto sam živeo? S kakvom sam se ciljem rodio? A cilj mora da je postojao, i mora da mi je bio određen neki visoki zadatak, jer osećam u svojoj duši neizmernu snagu. . . Ali ja nisam pogodio taj zadatak, mene su zaveli mamci praznih i niskih strasti; iz ognja tih strasti iskovao sam se tvrd i hladan kao čelik, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnji — najbolji cvet života. . .“ „. . . A možda ću sutra umreti!. . . I neće ostati na zemlji nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo. Jedni me smatraju za goreg, drugi za boljeg nego što sam u stvari. . . Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi — nevaljalac. I jedno i drugo biće neistina. Vredi li posle toga živeti? Pa ipak, živi se iz radoznalosti: očekuje se nešto novo. . . To je smešno, a ujedno i žalosno!. . .“