Ja sam mačka

Nacume Soseki (1867-1916) - čovek koji je otvorio vrata modernoj japanskoj književnosti, počeo je svoju književnu karijeru (koja je nažalost trajala samo desetak godina) baš romanom „Ja sam mačka“, koji je 1905-1906. izlazio u nastavcima u čuvenom tokijskom književnom časopisu Hototogitsu. Objavljeno je ukupno 11 poglavlja, tako da je ovo izdanje samo uvod u serijal ovog duhovitog satiričnog romana koji je od samog.„. . . Moram prvo nešto da vam priznam. S obzirom na to da su mačke prava umetnička dela, ja sam daleko od toga da budem kolekcionarski primerak. Sigurno da ne mislim da je moja figura, moje krzno i sve ostalo bolje od ostalih mačaka. Ali ma koliko ružan bio, nije bilo ni približne sličnosti između mene i tog izopačenog čuda koje je stvarao moj gospodar. Kao prvo, potpuno je promašio boju. Moje krzno, kao kod persijskih mačaka, žućkasto je, prošarano tamnim nijansama braon, sive i crne, poput talasa. To je činjenica koju svako vidi. A opet, boje koje je moj gospodar koristio nisu bile ni žuta ni crna, ni siva, ni braon, niti bilo koja kombinacija boja koje se mogu naći na meni. . . “ „. . . Posmatraču sa strane može se činiti da su sve mačke redom iste i bez ikakvih karakterističnih obeležja, pa ipak, kad malo dublje zađete u svet mačaka, videćete da je prilično komplikovan, tako da se i ovde može primeniti izreka iz ljudskog sveta da „niko nije isti“. Naše oči, njuške, krzno, šape – sve se razlikuje. Ne postoje dve iste mačke, od čvrstine brkova do visine ušiju, sve do samog ugla pod kojim pada rep. Ne bi bilo preterano reći da postoji beskonačna raznolikost u dobrom izgledu, lošem izgledu, sviđanjima i nesviđanjima, eleganciji i nedostatku elegancije. Uprkos činjenici da postoje tako jasne razlike, ljudi, čiji su pogledi okrenuti ka nebu radi uzdizanja uma ili šta već, ne primećuju čak ni očigledne razlike u našim spoljašnjim crtama, a to da bi i naši karakteri mogli biti različiti izvan je njihovog razumevanja, što je veoma žalosno. . . “Ja sam mačka