Izabrane pesme alekse šantića

Za razliku od drugih srpskih modernista na koje formativno uticala francuska literatura, Aleksa Šantić bio je skloniji nemačkoj književnosti, koju je čitaocima na ovom podneblju približio brojnim prevodima – Hajnea, Šilera, Getea i drugih. Upravo tim putem, Šantić je među prvima, posredstvom nemačkog ekspresionizma, slutio i doneo avangardne tendencije u našu književnost. Tin Ujević je hvalio Šantićev jezik, stil i formu, Miloš Crnjanski njegovu ,,kosmopolitsku priroduˮ, dok ga je Skender Kulenović video kao ,,dostojanstvenog pesnika bolaˮ. Prepoznatljiv po tercini, Šantić širokim spektrom tema poziva na ponovno čitanje klasičnih ostvarenja naših pesnika ranog dvadesetog veka.  Šantić je uspeo socijalni pesnik, pesnik revolta protiv ugnjetavanja i eksploatacije, pesnik koji govori u ime sirotinje, ne doktrinirano, nego svim svojim srcem i iskustvom. Pojačana patnja u Šantiću je u tome što je, pored socijalnog ugnjetavanja, u sredini iz koje se javio, dolazilo i nacionalno ugnjetavanje: njegova frustracija bila je, dakle, dvostruka. Otud i osećajnost njegovog pesničkog izraza, i spontana arhaičnost, dirljiva pitoresknost pesnikovog dekora. Miodrag Pavlović, Eseji o srpskim pesnicima  Kleče mršave Glave Pred likom boga svog — Ištu. Al' tamo, Samo Ćuti raspeti Bog.