Iz pećina i džungli Hindustana

Koliko li je generacija Hindusa, koliko raznih rasa, klečalo u prašini pred Trimurtijem, pred tvojom božanskom Trojicom, o Elefanta? Koliko je vekova bilo potrebno slabim ljudskim rukama da iz tvojih kamenih grudi isklešu ovaj grad hramova i oblikuju tvoje džinovske idole? Ko to može da kaže? Mnogo je godina prošlo od kako sam te poslednji put videla, tvoj drevni, tajanstveni hram, i još uvek mi se neprestano vraćaju iste misli, ista pitanja, da uzdrmaju moj spokoj kao i prvog puta, a ja još uvek nemam nikakav odgovor na njih. Za nekoliko dana ćemo se ponovo videti. Još jednom ću pogledom pretraživati tvoje surovo obličje, razastrto preko tri ogromna lica od granita, i ponovo ću se osetiti nemoćnom da prodrem u tajnu tvog postojanja. Ta tajna je dospela u sigurne ruke tri veka pre našeg. Ne hvali se uzalud stari portugalski istoričar Don Dijego de Kuta kako su „veliki četvrtasti kamenovi, pričvršćeni nad lukom hrama sa upadljivim natpisom, iščupani i poslati kao poklon kralju Dom Huanu III, tokom vremena tajanstveno nestali…“ i dalje dodaje da je „blizu ovog velikog hrama stajao još jedan, a malo dalje i treći, najlepši od svih, neverovatnih razmera i bogatstva materijala upotrebljenih za gradnju. Sve te hramove i pećine su izgradili kraljevi Kanade, (?) od kojih je najznačajniji bio Bonazur, i na te „bastione Satane“ su naši (portugalski) vojnici navaljivali takvom žestinom, da za nekoliko godina od njih nije ostao ni kamen na kamenu…“ A kao najgore od svega, nisu ostavili nikakve natpise koji bi mogli da ukažu na bilo kakav trag. Zahvaljujući fanatizmu portugalskih vojnika, hronologija pećinskih hramova Indije mora zauvek ostati zagonetka za arheologe, počevši od brahmana koji kažu da je Elefanta stara 374.000 godina, pa zaključno sa Fergusonom, koji pokušava da dokaže kako je isklesana tek u dvanaestom veku naše ere. Kad god se čovek obrati istoriji, sve što može da pronađe su mnoštvo pretpostavki i mrak koji ih okružuje. Pa opet, Garipuri se pominje još u epu Mahabharata, koji je napisan, prema Kolbruku i Vilsonu, mnogo pre vladavine Kira Persijskog. U drugoj drevnoj legendi se, opet, kaže da su hram Trimurtija na Elefanti sagradili sinovi Pandua, koji su učestvovali u ratu između Sunčeve i Mesečeve dinastije i, budući da su pripadali ovoj drugoj, bili zbačeni na kraju rata. Radžputi, koji su daleki potomci prve dinastije, još uvek pevaju o toj pobedi; ali čak ni u njihovim epskim pesmama nema ničeg pouzdanog. Vekovi su prošli i prolaziće i dalje, a drevna tajna će ostati zauvek izgubljena u kamenim grudima pećine, ostavši bez pisanog traga.