Istorija antropologije

PredgovorDa­nas ras­po­la­že­mo iz­ve­snim bro­jem de­la ko­ja stu­den­ti­ma, is­tra­ži­va­či­ma i na­stav­ni­ci­ma nu­de uvod u stu­di­je ove di­sci­pli­ne ko­ju pone­kad zo­ve­mo an­tro­po­lo­gi­ja, a pone­kad et­no­lo­gi­ja. Te knji­ge joj naj­če­šće pri­stu­pa­ju te­mat­ski, bi­lo kroz pod­di­sci­pli­ne kao što su po­li­tič­ka ili eko­nom­ska an­tro­po­lo­gi­ja, bi­lo ta­ko što se kon­cen­tri­šu na je­dan kon­cept ili oblast is­tra­ži­va­nja. Ta­kav pri­stup je i vre­dan i ko­ri­stan, ali to ni­je pri­stup ko­ji smo oda­bra­li da raz­vi­ja­mo. Mi smo pre sve­ga že­le­li da na­gla­sak sta­vi­mo na ve­li­ke te­o­ri­je ko­je su, sa jed­ne stra­ne, obe­le­ži­le isto­ri­ju an­tro­po­lo­gi­je, a sa dru­ge, da na po­ne­kad do­sta de­ta­ljan na­čin, iz­lo­ži­mo ra­do­ve ve­li­kih auto­ra ko­ji su obe­le­ži­li te tokove mišljenja. Šta je funk­ci­o­na­li­zam? O če­mu go­vo­re Ar­go­na­u­ti za­pad­nog Pa­ci­fi­ka? U če­mu je ori­gi­nal­nost Evans-Pri­čar­do­vog pri­stu­pa? To su ne­ka od pi­ta­nja na ko­ja ova knjiga na­sto­ji da od­go­vo­ri.Ka­da ste stu­dent i ka­da vam već ne­do­sta­je vre­me­na da bi­ste ra­di­li sve uz­bu­dlji­ve stva­ri ko­je vam ži­vot nu­di, da li tre­ba tro­ši­ti vre­me – ili ga gu­bi­ti – na pro­u­ča­va­nje ta­ko za­sta­re­lih te­o­ri­ja kao što je evo­lu­ci­o­ni­zam, ko­ji je odav­no iz­gu­bio sva­ku na­klo­nost is­tra­ži­va­ča? Mi smo, na­rav­no, ube­đe­ni da je od­go­vor na to pi­ta­nje po­zi­ti­van i to iz vi­še raz­lo­ga. Pr­vi je za­sno­van na či­nje­ni­ci da sva­ka stru­ja ko­ju će­mo pro­u­ča­va­ti, po­kre­će su­štin­ska pi­ta­nja ko­ja se po­sta­vlja­ju ono­me ko že­li da raz­u­me dru­štvo. Ako nam se da­ti od­go­vo­ri u naj­bo­ljem slu­ča­ju či­ne ne­pot­pu­nim, a u naj­go­rem pri­stra­sni, pi­ta­nja ko­ja su po­sta­vlje­na ni­su re­še­na i na­sta­vlja­ju da op­se­da­ju ma­štu so­ci­o­lo­ga. Osim to­ga, sva­ka od tih ško­la je obe­le­ži­la svo­ju epo­hu, ali su u isto vre­me bi­le i njen od­raz: ve­ze ko­je ve­žu evo­lu­ci­o­ni­zam XIX ve­ka sa sci­jen­ti­zmom i ko­lo­ni­ja­li­zmom su to­li­ko po­zna­te, da ov­de na njih ne tre­ba pod­se­ća­ti. Ame­rič­ki kul­tu­ra­li­zam je ta­ko­đe iz­raz ame­rič­kog dru­štva, kao što je struk­tu­ra­li­zam ve­zan za uni­ver­zum u ko­jem se razvio. Pre­ma to­me, isto­ri­ja tih tokova mišljenja ni­je sa­mo obič­na isto­ri­ja ide­ja, već je ona i od­raz dru­štve­nih, in­te­lek­tu­al­nih i po­li­tič­kih in­te­re­so­va­nja, ko­ja su obe­le­ži­la dva po­sled­nja ve­ka. Da­kle, na­čin na ko­ji smo raz­mi­šlja­li o dru­štvu i “pri­mi­ti­vi­zmu” bio je pod uti­ca­jem uslo­va u ko­ji­ma je pro­iz­ve­den taj na­uč­ni dis­kurs.Na­su­prot to­me, ve­o­ma je za­ni­mlji­vo utvr­di­ti da je so­ci­jal­na an­tro­polo­gi­ja uče­stvo­va­la u stva­ra­nju ve­li­kih ide­ja ko­je su pro­že­le na­šu epo­hu. Ako uzme­mo sa­mo je­dan pri­mer, re­la­ti­vi­zam, vi­di­mo da se sna­žno osla­njao na ra­do­ve et­no­lo­ga ko­ji su vo­lens no­lens če­sto ve­za­ni za ta­kav na­čin shva­ta­nja sve­ta i raz­mi­šlja­nja o nje­go­vim vred­no­sti­ma. U sva­kom slu­ča­ju, ra­do­vi et­no­lo­ga su nam po­mo­gli da raz­mi­šlja­mo o sve­tu i da bo­lje raz­u­me­mo čo­ve­ka.Iako je na­pra­vi­lo na­pre­dak ko­ji se ne mo­že za­ne­ma­ri­ti, zna­nje dru­štve­nih na­u­ka ni­je u pot­pu­no­sti upo­re­di­vo sa zna­njem eg­zakt­nih na­u­ka, gde no­va pa­ra­dig­ma prak­tič­no ukla­nja one ko­je su joj pret­ho­di­le. Is­tra­ži­va­nja iz he­mi­je XIX ve­ka za­ni­ma­ju sa­mo isto­ri­ča­re na­u­ke i mo­že­te po­sta­ti do­bar he­mi­čar ne brinući za nje­nu isto­ri­ju. Na­su­prot to­me, u na­šim di­sci­pli­na­ma stva­ri su ma­lo slo­že­ni­je i te­o­ri­je pret­hod­ni­ka, od ko­jih je sva­ka re­kla ne­što su­štin­sko o sve­tu i dru­štvu, ne mo­gu se ig­no­ri­sa­ti.Ipak, tre­ba se ču­va­ti ve­ro­va­nja da su svi et­no­lo­zi ve­za­ni za ovu ili onu ško­lu. Čak su­prot­no, naj­ve­ći broj njih je bio su­zdr­žan i svo­je zna­nje su iz­gra­di­li na po­pri­lič­no eklek­tič­kim te­o­rij­skim osno­va­ma. Struk­tu­ra­li­zam je, na pri­mer, du­go pri­vla­čio mno­go­broj­ne is­tra­ži­va­če u či­ta­vom sve­tu, ali su re­la­tiv­no ret­ki po­sta­li pri­sta­li­ce struk­tu­ral­ne or­to­dok­si­je. I ma­da or­to­dok­sni sled­be­ni­ci ni­ka­da ni­su bi­li broj­ni, svi tokovi mi­šlje­nja ko­je će­mo ov­de iz­u­ča­va­ti iz­vr­ši­li su zna­ča­jan uti­caj ko­ji je da­le­ko pre­va­zi­la­zio gra­ni­ce u ko­ji­ma je na­stao.Ova­kvo pu­to­va­nje je za­sno­va­no na ni­zu iz­bo­ra. Kao i svi iz­bo­ri, oni ko­je smo na­pra­vi­li ne­iz­be­žno sa­dr­že deo pro­iz­volj­nog. Sva­ki oda­bir se ta­ko­đe za­sni­va na iz­ve­snom bro­ju kri­te­ri­ju­ma i sta­vo­va. Vr­lo br­zo će se uoči­ti da smo pred­nost da­va­li kla­sič­nom pri­stu­pu an­tro­po­lo­gi­ji. Za to po­sto­je do­bri raz­lo­zi, a pre sve­ga či­nje­ni­ca da na taj na­čin pri­stu­pa­mo osno­va­ma di­sci­pli­ne, a da iz­be­ga­va­mo da pot­pad­ne­mo pod uti­caj ono­ga što bi mo­glo da iz­gle­da kao mo­da. Ža­li­mo što smo za­po­sta­vi­li obla­sti ko­je se sa­da na­me­ću kao ne­za­o­bi­la­zna po­lja an­tro­po­lo­škog zna­nja. Kao pri­mer na­vo­di­mo slu­čaj ka­kav je, bez sum­nje, me­di­cin­ska an­tro­po­lo­gi­ja, ko­ja je na­šla ma­lo od­je­ka u re­do­vi­ma ko­ji sle­de, a ko­ja, me­đu­tim, da­nas doživljava zna­tan us­pon. Te­o­ri­je o ko­ji­ma će­mo go­vo­ri­ti pre sve­ga se ti­ču osno­va an­tro­po­lo­gi­je. Ipak, či­ni nam se da stu­den­ti i is­tra­ži­va­či u obla­sti an­tro­po­lo­gi­je da­nas ne mo­gu ig­no­ri­sa­ti auto­re i te­o­ri­je ko­ji­ma smo po­klo­ni­li pa­žnju, na stra­ni­ca­ma ko­je sle­de. Na­da­mo se da će im ovo de­lo po­mo­ći u nji­ho­vim stu­di­ja­ma i is­tra­ži­vač­kom ra­du.