Ispit kod profesora Miloša Đurića

Poezija u svojim tematskim hodnicima nije odvojiva od gradiva jednog društva u jednom vremenu. Čak i onda kada u svome manifestu gordo nagoveštava da će biti univerzalna ili da je apolonska forma njen jedini cilj, život i biće poezije hrani krvotok trenutka i mesta u kome nastaje ili u kome se čita i doživljava. Stvaralačka mudrost i pogodak u samo jezgro poesisa jeste započeti uzlaženje prema nameravanim svrhama iz neposrednog iskustva, ma gde one bile postavljene. Ili, ništa manje važno, otkrivati neprolazne odrednice sveta u sopstvenome sada-i-ovde. Posle stoletnog analfabetskog perioda pod osmanskom vlašću Srbi ja je ponovo doživela sebe kao evropski kulturni prostor. Deo te pripadnosti značio je snažno okretanje helenskoj antici, koja je oživela kroz mitologiju, književnost i filozofiju. Onaj drugi deo modernog evropejstva, koji se iskazivao u idejama društvene emancipacije, demo kratije i građanskih političkih vrednosti, ni sam ne bi bio moguć bez utemeljenja na grčkom i rimskom nasleđu, pre svega bez njegovog etičkog obrasca. Možda i naše doba posrće jer ga je, putujući kroz iskušenja novog varvarstva, negde izgubilo. Srpsko društvo nije slučajni saputnik Evrope zakačen kao čičak u repove njenih pohoda, nije epigon ili prepisivač njenih dilema, drama, stranputica i metamorfoza, jer je u svome novovekovnom trajanju tražilo i izgradilo samosvojne temelje identiteta i opstajanja. Delo Milovana Vitezovića poetski je putopis kroz srpski Novi vek, kroz čvorišta njegovog duhovnog skeletona.