Iskrenja i praiskrenja

Vedran Furtula piše žestoko, upečatljivo, mestimično i surovo i sirovo, čak epski dramatično. Njegova poetika ima veliki emotivni naboj i jaku ekspresiju, a reči se teško otkidaju kao škrte suze i brizgaju kao krv. Ali, ima u njegovoj poeziji i tananih lirskih proseva, ispovednog tona, autentičnosti proživljenog, istinske ljubavi i doživljenog očaja, egzaltiranosti i senzibilnosti. Formalno se izražava i u slobodnom i u vezanom stihu (distihu, katrenu, sonetu, mada ne dosledno, sestinama), a sugestivnost i intenzitet svog pesničkog izraza postiže najčešće ponavljanjima pojedinih reči, sintagmi i stihova i apostrofiranjem (oče, kćeri, mati, Gospode, Bože, ptico, Ti, brate). Simbolika pesničkih slika izvodi pojedine pesme iz okvira izrečenog i daje im šire ili preneseno značenje, u kontekstu ličnog doživljaja, ali i u kontekstu kolektivnog iskustva. To su ta fina treperenja stvaralačkog bića, iskrenja i praiskrenja, iz kojih nastaju stihovi u kojima će, verujem, potencijalni čitaoci prepoznati i svoju varnicu.