Isidorini oslonci, Slobodanka Peković

Kada su se pojavile prve dve Isidorine knjige, Saputnici 1913. i Pisma iz Norveške 1914, bilo je jasno da je spisateljka zreo stvaralac. Istina, imala je trideset i pet godina i dovoljno vremena da glača svoju rečenicu i izoštrava i obogaćuje svoju misao. Dva najistaknutija kritičara epohe, Jovan Skerlić i Antun Gustav Matoš, svaki iz svog ugla, skrenuli su pažnju na nju. Te prve kritike koje su spisateljku sagledale sasvim različito, kao da su nagovestile Isidorinu sudbinu koja ju je pratila tokom čitavog života: s jedne strane divljenje, pa onda nipodaštavanje. Tako je bilo u njenom stvaralačkom radu, tako i u njenom privatnom životu. Bila je jedan od najosobenijih pisaca 20. veka, izazivala je radoznalost kritičara i kolega, kontroverzna mišljenja, prihvatanje i odbijanje. Ali, od početka njenog književnog rada pa do danas, bilo je jasno da je Isidora Sekulić znamenit stvaralac. Ona je bila zastava moderne, a da li ju je prevazišla, da li je bila, da li jeste značajnija od ovog pokreta, da li objedinjuje, nadilazi ili razara ideje epohe, da li gradi svoj stil – teško je odgovoriti. Ali, ono što je nesumnjivo, jeste da je monumentalna i samosvojna.