Ikonostas

Kakva je ovo zemlja po kojoj i svetac posrće?! Kakva je ovo zemlja gde svetac ne sme ni na tren da prispe, inače sa njegovog oreola zlato sastrugaše? Kakva je ovo zemlja iz koje se čak i kože odranih životinja trude da pobegnu? Kakva je ovo zemlja u kojoj iguman ne prima ikonu na prenoćište? Kakva je ovo zemlja koja vara namernike, gde se sela premeštaju, napuštena troskišta se smradno puše, ljudi gase zvezde-žežnice?! Kakva je ovo zemlja gde se stena, tvrdi kamen pod mekom, nežnom mahovinom – samo pravi da nikoga neće da ubije?!Srbija za vladavine despota Stefana Lazarevića, početak XV veka. Despotov prestoni dvor u Beogradu, koji tek što je izgrađen, treba opremiti prefinjenim baldahinima iz Dubrovnika, debelim perinama iz Pešte, neugasivim kandilima iz Soluna, svetozarnim ikonama sa Svete Gore… Donosiće ih nosači peške, natovarene na mazgama ili prevožene lađama, jedino ikonopisani sveci, njih stotinu, odlučuju da krenu put srpske prestonice sami, bez ičije pomoći.Da ikone mogu da lete i putuju, zna se odavno, ali u ovoj fantastičnoj pripovesti Gorana Petrovića one će doživeti i mnoge nevolje, presretaće ih i Turci, i razbojnici, i morske nemani, i vremenske nepogode, dočekivati i klanjati im se vernici, mnoge će se zauvek izgubiti, a u despotov dvor stići će samo jedna, oštećena i gotovo neprepoznatljiva, pa ni despotov savetnik Konstantin Filozof neće razaznati o kojem se svetitelju radi…Ikonostas je nova priča, novi „tok“ u Romanu delti Gorana Petrovića, univerzumu alegoričnih pripovesti čija se radnja raspliće od srednjeg veka do dana koje smatramo našim.