Idu dani

5. 4. 1999. Vedro prohladno jutro. I noćas su bombardovali Srbiju. Iz pravca Gruže diže se crni oblak u nebo, sluti. Među nama u ordinaciji crna je atmosfera. U razgovoru se prognoziraju dalji oblici kataklizme. Svako zna nešto više. I danas se, ponovo, kao i juče, nameće pitanje: zašto nešto ne čini? Svi znaju ko treba da čini ali niko ne govori šta treba da čini. Neka to neko drugi kaže.Ljuljaju nam se i zanos i nada. Nebeski narod sve više gubi nebo. Sa svakim srušenim skladištem benzina, sloboda je sve nedostižnija, pa postavljamo pitanje da li nam je potrebna. Najvažnije je sačuvati život. Sloboda, pravda, ljubav i istina su nedostižni ideali, ukoliko postoje. To su izmislili moćni kao sredstva za vladavinu ljudima onako kako njima odgovara. Time ljude sateruju u tor. Muči me pitanje da li treba tamo ići, ne idu svi. Ko zna šta je veća žrtva? Muči me pitanje da li treba voleti Srbiju? Tako se zove moja otadžbina.Popodne sam posejao deset kila krompira. Život teče, dok teče, može zatrebati. Vraćajući se kući, most na Ibru prešao sam u 19:45, tačno u vreme kada je humanitarnim bombama srušen Novi novosadski most. Na malom ibarskom mostu u tom trenutku bilo je desetak vozila. Koliko li je bilo na dugačkom novosadskom?iz romana