I na kraju šta je sreća

U ovom delu Herman Hese čitaoca vodi kroz prelepe predele u čijoj lepoti je tokom svog života imao prilike da uživa. On s istom toplinom govori i o prijateljima i o nepoznatim ljudima, od školskih dana do duboke starosti, duboko saosećajući sa svakim bićem koje pati. Njegova sećanja iz mladosti su i dirljiva, i duhovita, i nostalgična. Imao je i tu nesreću da doživi mračni period nacizma, da propati kao čovek zabrinut za čovečanstvo.U ovoj zbirci eseja, koja obuhvata period stvaralaštva od 1947. do 1961. godine, znači godinu dana pred definitivni odlazak čuvenog nobelovca, a koji spadaju u njegovu kasnu prozu, nema niti koja se prati hronološki, ali ima dinamike koja pažnju čitaoca drži budnom i koji time svedoči o bogatstvu duha i o umetničkoj svestranosti pesnika, slikara, književnika, filozofa i humaniste Hermana Hesea.Ovi eseji ne predstavljaju samo sentimentalna sećanja jednog ostarelog pisca koji zbog bolesti, kako sam priznaje u jednom odlomku, ne može dugo ni da hoda, ni da stoji; stiče se utisak da se književnik u svakoj priči ispoveda – on se doduše drži određene teme iz naslova svakog od osvrta navedenog u sadržaju, ali kroz tekst provejavaju njegova krajnje iskrena, pa i samokritična intimna osećanja. Dubok utisak ostavljaju i njegova razmišljanja – kako ona svojstvena bilo kojem ljudskom biću, tako i ona u kojima dolaze do izražaja njegove emocije kao umetničke individue svesne svog filozofskog bića, svoje humanosti, altruizma, empatije. Veličina Hermana Hesea u ovom delu ogleda se i u neverovatnoj veštini da naizgled beznačajnom prolaznom događaju, ili na prvi pogled gotovo neprimetnom predmetu, dočara, kao najboljom filmskom tehnikom, vrednost događaja ili predmeta dostojnog divljenja.