Gospode, pomiluj

Ono što je od suštinskog značaja za njegovo pisanje je da on vrlo dobro poznaje novinske žanrove, što njegovu književnost čini snažnom i privlačnom; to je književnost koja ne drži do toga da se ponaša kao književnost; zbog koje deluje, kako bi rekla moja baka, kao da ste bili tamo i čuli, kao da ste zaista upoznali te ljude, pa zato ne možete da joj ne poverujete. Pročitao sam mnoge Dejanove novinske tekstove – u njima ima toliko književnosti koliko se dokumentarnosti može naći u njegovim književnim pričama – i to mi se čini posebno važnim. Naravno, Dejan to radi svesno.Georgi Gospodinov Kosta je počeo da zamišlja kako se ukrštenica polako naseljava junacima – kvadratić za kvadratićem, vertikala za vertikalom, horizontala za horizontalom – gradovi, pesnici, životinje, seoca, nobelovci… Itd. Itd. Imao je osećaj da ono što je interesantno uvek počinje posle tog „itd”. Podigao je ruku i naglo je spustio na muvu. Posle ju je lagano sklonio i pogledao. Nije bilo ni muve, ni bilo čega. Muva ga je zajebala. Do dva sata ostalo je još petnaest minuta. Stavio je sat na ruku. Ta epopeja sa Milenom svakako je jednom trebalo da se završi. Neće se javljati i to je to. Neko drugi je sad probao njene čokoladne noge. Izvadio je list sa tekstom koji je nabacao pred zoru, kada mu je u glavi bila prava oluja, i ponovo ga pročitao (…)  Dejan Enev (1960) poznati je bugarski pisac i novinar. Posebno se ističe kao majstor kratke priče. Dobitnik je brojnih nagrada, a neke od njih su: Nacionalna nagrada za bugarsku književnost „Hristo Danov” i Velika nagrada „Helikon” za novu bugarsku prozu. Kao svoje uzore ističe Jordana Jovkova, Isaka Babela i Selindžera. Gospode, pomiluj se smatra njegovom najboljom zbirkom priča, i ovo je njen prvi prevod na srpski jezik.