Gaudeamus

Godine, kada je autor imao 21 godinu, Gaudeamus predstavlja nastavak Dnevnika/Romana kratkovidog adolescenta (1924–1925) koji je, u isto vreme, blisko povezan sa svim tekstovima koje je Mirča Elijade napisao u istom periodu… U Gaudeamusu, Elijade je prešao s koncepta na likove, inscenirao je diskusiju kao sukob između različitih ljudi, kao „pozorište ideja“, koristeći međutim stvarne pojedince, svoje tadašnje prijatelje, izdvojene u izvesnoj meri iz pozadine, napola imaginarne, ili napola realne likove, koji još uvek pripadaju jednoj izvornoj stvarnosti, samo njemu poznatoj, ali ne i čitaocima… Na izvestan način, neplanirano objavljivanje romana nakon autorove smrti dovelo je do toga da tekst postane netransparentan, ali upravo ovaj prividni nedostatak informacija daje tekstu gustinu značenja. Gubeći kvalitet (stopostotne) autobiografije, ili „romana s ključem“, Gaudeamus pridobija važniji vid kvaliteta, postaje roman jedne epohe, ili roman određenog uzrasta iz jedne epohe, istorijski u prvoj varijanti, i aistorijski u drugoj…U Dnevniku/Romanu kratkovidog adolescenta Elijade uvodi na scenu imaginarne likove koji su često bili ironizovani zbog svojih stavova, prilično smešnih, ali razumljivih s obzirom na godine. Ovde, u Gaudeamusu, pojavljuje se autorova stvarnost, koja je zamišljena da bude nešto sasvim drugo, odnosno portret jedne prave, istinske generacije, doduše, portret koji je konstruisao sam autor. U oba romana se preklapa imaginarno s realnim, ali se ta dva nikada ne poklapaju. Ono što su likovi u prvom romanu zamišljali, svaki polazeći od sopstvenih opsesija, i prikrivajući ih, sada izlaže pripovedač, da ih se oslobodi i da na taj način stvori polazište za portret generacije, koja je s istorijske tačke gledišta stvarna.“Sorin Aleksandresku, profesor, književni kritičar, semiotičar, lingvista, esejista i prevodilac. Sestrić Mirče Elijadea: Iz Pogovora, 2018.