Fensi denser

Roman o caru i plesu na putovanju kroz sećanja. O jednoj porodici koja je izašla na pozorišnu scenu da bi se gledaoci iz tame sale setili.Trebalo mi je dvadeset godina da pređem istorijsko štivo i rekonstruišem priču o Caru koji je ubio oca da bi nasledio presto, i narednih šest da sve napustim i razvijem roman. Napisao sam nekoliko romana u međuvremenu ali tek nakon što sam ga sreo u muzici mogao sam ozbiljno da počnem da pišem o njemu. Našao sam mače koje je neko ostavio na ulici, nije znalo da jede, i vriskalo je svaki čas kada bih se udaljio, tako da sam počeo da gledam videa na internetu kako hraniti mače i, kako su se slike menjale na ekranu, primetio sam da su mu se dopadali zvukovi, tako da sam počeo da mu puštam muziku da bi se smirilo i da igram za njega. Gledalo me je, na početku sa nepoverenjem, i onda je i ono počelo da trči za mnom po sobi. Car je znao da ću napisati roman o njemu. Ja međutim nikada nisam bio uveren iako sam potrošio dobar deo svog života proučavajući teoriju reinkarnacije. To je bila sledeća prekretnica u našem susretu. Za pisca bi bilo nedopustivo da shvati da njegov lik hoće da ga vodi kroz stranice romana. Muzika me je spasla. Stavio sam mu do znanja da nije važna tema nego stil koji pisac koristi da bi izgradio priču. Tako je i on prihvatio novu realnost da ja nisam slab prema njemu i da bez mene ovaj roman ne bi nikada mogao da se desi. I onda je počela naša muzika, i on je učio kako da pleše u jeziku.Autor„Sreli su se jedne noći u sali za ples. Upravo je napustio carstvo iza prozora. Zastao je da se prepozna, on je Dušan Nemanjić, i onda je muzika počela.“